Sabrana dela Milovana Glišića

Sabrana dela koja su danas pred nama o piscu čuvenih pripovedaka Glava šećera, Ni oko šta, Šilo za ognjilo, Redak zver… i prevodiocu Tolstojevog Rata i mira, Gogoljevih Mrtvih duša i Tarasa Buljbe, potom dela Balzaka, Merimea, Žila Verna, govori još ponešto što dosad nije kazano. Prvi deo knjige usredsređen je na život i rad Milovana Glišića, pa su tako u njemu sakupljeni tekstovi Uroša DŽonića, Goluba Dobrašinovića, Slobodana Ž. Markovića, Janka Veselinovića, Jovana Skerlića, Radoja Domanovića… dok je poseban prostor dat Mojim uspomenama iz pera piščeve sestre Stanke Đ. Glišić, učiteljice u Višoj ženskoj školi. Iz njenog životopisa može se videti ne samo vreme u kojem je živeo i radio Milovan Glišić, već i pročitati nešto o njegovim poslednjim danima koje je proveo na lečenju u Dubrovniku gde je umro 20. januara 1908, i gde je i sahranjen. Drugi deo sabranih dela posvećen je Glišićevom stvaralaštvu, i to redom kojim je nastajalo. Prvi put su predstavljena i dokumenti koje je Glišić s�m napisao ili se odnose na njega – tu su i pisma, predstavke, anegdote, sećanja, fotografije, rukopisi, plakati i stručni radovi sa kojima „čitalac stiče potpunu sliku o životu, profesionalnom radu i književnom delu Milovana Đ. Glišića“. Treći odeljak sabranih dela daje informacije o Glišiću iz današnjeg vremena (tako je SANU organizovala naučni skup Glišić i Domanović, 1908-2008), dosad najpotpuniju bibliografiju, rečnik manje poznatih reči i, posebno zanimljiv, Izmišljeni razgovor Kovač – Glišić, sa utemeljenim činjenicama iz pera Željka Krstića. Krstić je dva pisca smestio u jedan restoran u Supetru na Braču, a kroz njihovu priču pokazuju se i ondašnja, iz Glišićevog vremena, i ovdašnja ne tako daleka dešavanja u srpskoj kulturi i književnosti. Jednom rečju, poražavajuća slika naših apsurda. Koja je veza između Glišića i Kovača? Podsetimo se, Glišićevo rodno mesto Valjevo Kovaču je 1972. dodelilo novoustanovljenu nagradu Milovan Glišić za zbirku pripovedaka Rane Luke Meštrevića, ali mu ju je i oduzelo jer crno oslikava stvarnost. Knjiga je povučena iz knjižara, pisac je međutim kasnije dopunjuje i za jednu od pripovedaka u njoj dobija Andrićevu nagradu… Valjevci su priznanje vratili Kovaču 1989, pred njegov odlazak iz Beograda. Ovaj izmišljeni razgovor, baš kao i samo delo Milovana Đ. Glišića govori o našim naravima, teško podložnim menjanju nabolje. Uostalom videćemo: 20. januara 2018. napuniće se 110 godina od smrti tog velikana naše realističke proze. Nadajmo se da ova sabrana dela neće biti jedini znak koji će nas podsetiti na Glišića, pisca za koga je još Jovan Skerlić napisao da mu, iako je majstor u čistom srpskom i prevodilac kome skoro nema ravna, još u ono vreme dugujemo mnogo više priznanja no što mu je ukazano. I dodao da Milovan Đ. Glišić „čeka pravedniji sud pokolenja“. Hoće li ga dočekati?