SAD će biti proglašene krivcem

Zajednički stav među stratedžistima i političkim analitičarima jeste da će Iran i veći deo muslimanskog sveta smatrati SAD za odgovorne. Teheran, kako se i očekivalo, koristi odnose koji su brižljivo negovani sa militantima u Iraku i Avganistanu za napade na američke trupe, a pojedini kažu da upravo Iran snabdeva borce u Avganistanu raketama.

„Postoji deo iranskog režima, deo vojne aparature naročito, koji bi pozdravio napad, jačanje tenzija i čak sukobe većih razmera“, smatra Kave Ehsani, politički naučnik koji je studirao Iran na univerzitetu u Čikagu. „Njihova strategija jeste izvoz konflikta u Avganistan, Irak, Liban i Gazu, oni podstiču pakao gde god mogu“.

Otvoreno pitanje jeste kakav bi bile reakcija Irana. Iako bi Iran mogao da ohrabri Hezbolah na jugu Libana da izvodi raketne napade na Izrael, analitičari su podeljeni povodom toga da li će Teheran reskirati.

Odgovor SAD mogao bi da bude daleko preteći od izraelskog, smatra stručna javnost. Vejn Vajt, bivši zamenik direktora za Bliski istok pri Birou za informacije i istraživanje Stejt dipartmenta, kaže da postoji mnoštvo kalkulacija i sa iranske i izraelske strane te da bi Iran mogao da pokaže uzdržanost kada je reč o iniciranju napada ne želeći da uvuče sebe u konflikt koji bi mogao da dovede do islamske revolucije.

Vajt kaže da bi neki vid osvete protiv Izraela i SAD bio neizbežan „ali ne u tako vidljivoj formi“. „Oni bi mogli lukavo odigrati imajući u vidu svoj nuklearni program iako se najviše plaše napada SAD“. Nije tajna da je Izrael duboko skeptičan da će nove oštrije sankcije sprečiti Iran da napreduju na nuklearnom polju. Izrael takođe odbacuje uveravanja Teherana da njegov nuklearni program ima miroljubive namere.

Izraelski lideri poput premijera Benjamina Netanjahua vide iranskog predsednika Mahmuda Ahmadinedžada kao pomahnitalog antisemitu, koji ne bi sprečio rizik od masivne nuklearne osvete Izraela, jedine regionalne nuklearne sile.

Ehsani kaže da su ove vrste strahova dominantne među izraelskim i američkih strateškim razmišljanjima. „Obe zemlje su opsednute nuklearnim programom i geostrateškim razmišljanjima o Iranu. Ako je sve što ste dosad radili imalo za cilj da se spreči Iran sa razvija svoj nuklearni program dobija se neka vrsta začaranog kruga koji može da ima povratno paljenje“.

Izraelski uspešni napad na nedovršeni sirijski nuklearni reaktor 2006. i iračko nuklearno postrojenje Osirak 1981. (koji je Iran pokušavao ali bezuspešno da ga uništi prethodne godine“ su primeri koji mogu da posluže kao model za napad na Iran. Iran ima 17 poznatih nuklearnih mesta, a većina ključnih postrojenja nalaze se duboko ispod zemlje, toliko duboko da se sumnja da bi bunker bombe mogle da ih unište. „Ako postoji jedan tunel koji je otkriven verovatno ima sedam sličnih koji još nisu otkriveni“, kaže Vajt. „Oni se duže vreme pripremaju za napad“

Stiven Simon, iz Saveta za inostrane odnose, kaže da su izraelski zvaničnici svesni da nijedan izraelski napad ne bi u potpunosti eliminisao nuklearne pretnje Irana. „Napad može samo da pojača dugoročne rizike i svaki dalji obračun protiv nuklearnog Irana bio bi kao „košenje travnjaka“.

Pet Leng, bivši šef bliskoistočnog deska pri Obaveštajnoj agenciji Pentagona, piše na svom blogu da su šanse da Izrael napadne Iran 50 odsto.

U vreme kada američki vojni establišment čini se sve manje zagovara sukobe nego članovi Obamine administracije, koji ponavljaju da su sve opcije na stolu na pitanje šta bi SAD mogle da učine ako sankcije ne urode plodom.

Admiral Majk Mulen rekao je tokom foruma svetskih lidera na Univerzitetu Kolumbija da bi „političko i diplomatsko rukovodstvo širom sveta trebalo da osigura da se napad ne dogodi. Napad ne bi nikome odgovarao“.