Sad se jasnije vidi kraj Vučićevoj tiraniji

Kako Antonić kaže za Danas, na predlog prijatelja iz Amerike, inače urednika kompjuterskog internet časopisa Hackaday, ponudio je, kao donator, jedan primerak Galaksije.

– Bio sam skeptičan jer je to najugledniji muzej kompjutera na svetu, u srcu Silicijumske doline, na 200 metara od sedišta Mikrosofta i Gugla, ali je odgovor bio takav da je i mene iznenadio. Ne samo da su tražili primerak za stalnu postavku, nego i intervju za audio istoriju. Sve se to lepo poklopilo s mojim planovima o konačnom odlasku u Ameriku, pa sam sredinom avgusta lično otišao do muzeja, priča Antonić.

Kako dodaje, bio je u nevolji jer već dugo nema nijedan primerak Galaksije, pošto je sve prototipe koje je imao bacio u jednom veoma lošem životnom trenutku 1995. godine.

– Srećom, prijatelji su tu i kad toga niste svesni, pa sam nedavno dobio jedan primerak koji je bio u proizvodnji 1984. godine i koji sam mogao da odnesem u Muzej. Sličan problem sam imao i pre 15 godina, kad je naš Muzej nauke i tehnike tražio jedan primerak, ali sam tada pronašao jedan srećno zagubljeni prototip u podrumu, i sada je i on u stalnoj postavci u tom muzeju na Dorćolu, naglašava Antonić.

* Kako Amerikanci gledaju na taj Vaš poduhvat od pre i šta ih najviše zanima?

– Generalno ih veoma zanima istorija, a i kompjuteri, pa zašto onda ne i spoj te dve discipline! A najviše od svega ih zanimaju društvene prilike u tadašnjoj Jugoslaviji na početku kompjuterske revolucije 80-ih godina. To je za njih prava egzotika! Sa ove distance, i meni su neshvatljivi neki potezi vlasti, posebno oni koji se odnose na tehničku kulturu i razvoj informatike. Takav stav je doprineo da od zavidne pozicije, koju smo imali 1960. godine, kad smo bili jedna od šest zemalja u Evropi koje su imale svoj kompjuter (CER 10, razvijen u Vinči), stignemo do ovoga što smo danas. Doduše, stav današnje vlasti mi je još manje jasan, ali je to sasvim druga priča.

* Šta Vas je rukovodilo idejom da napravite Galaksiju?

– Počelo je kao tehnički izazov, da generišem video signal koristeći neke registre mikroprocesora na „pogrešan“ način, kako bih uštedeo na hardveru i napravio što jednostavniji sistem. Ali to je samo tehnički detalj, a od svega je važnija strast koja me vuče otkad znam za sebe i koja mi je ulepšala život toliko da svakome mogu samo da je poželim. Bez obzira na vrstu strasti, ako je osećate u sebi, vi ste srećan čovek.

Još krajem 70-ih sam pravio kompjutere po svojim konceptima, čak i grafičke radne stanice, tako da sam 1979. napravio prvu kompjutersku animaciju na svom hardveru. Tada sam studirao na Fakultetu dramskih umetnosti, a kompjuterska animacija je bila takav novitet, da se nekoliko mojih profesora sjatilo da vidi to čudo tehnike. Bila je to vrlo primitivna animacija, samo nekoliko pokretnih geometrijskih figura u wireframe modu, pa su me pitali da li će ikada biti moguće modelirati i animirati ljudske figure. Našao sam se u poziciji da profesori napeto čekaju šta ću ja da odgovorim, pa sam s puno autoriteta rekao „nema šanse“! Eto kako sam loš prorok bio.

Galaksija je bila jedan od srećno uspelih pokušaja da, tek radi sporta, napravim najjednostavniji i najjeftiniji mogući računar. Vrlo brzo je sve bilo razrađeno do detalja, pa sam pomislio da bi možda još nekoga „svrbe prsti“ da napravi računar za sebe. Jedini časopis koji se tada bavio samogradnjom bio je zagrebački „Sam“, ali nisam bio srećan kad su neke moje ranije projekte prevodili na hrvatski jezik, jer nisam mogao da prepoznam vlastite reči. Zbog toga sam odugovlačio da projekat ponudim Samu, pa sam u poslednjem trenutku slučajno doznao da domaći naučnopopularni časopis „Galaksija“, koji se inače ne bavi samogradnjama, priprema prvo specijalno izdanje o kompjuterima. Bila je to dvostruko srećna koincidencija, jer sam tako upoznao Dejana Ristanovića, autora tog specijalnog izdanja. Sledećih nekoliko meseci smo Dejan i ja radili na razradi koncepta operativnog sistema Galaksije, pa se časopis pojavio na kioscima nekoliko dana pre Nove 1984. godine.

* Šta se onda desilo?

– Čak ni tada moja očekivanja nisu bila velika, ali uskoro je redakcija dobila preko 8.000 pisama od entuzijasta koji su napravili Galaksiju i kojima je ona proradila. I danas dobijam poruke od ljudi koji mi zahvaljuju, jer im je to iskustvo izmenilo život. A ja, u seriji svojih životnih uspona i padova, mogu samo da kažem da to vidim kao epizodu u kojoj sam bio nošen nekim vihorom na koji nisam imao puno uticaja. Ko je tada mogao da zna u šta će se svet pretvoriti, i to baš zahvaljujući kompjuterima, koji su u početku izgledali kao bezazlene igračke?

* Da li su tadašnji političari (možda tajna služba?) bili zainteresovani za računar i njegovu upotrebu u državnim institucijama? Jeste li dobili neko zvanično priznanje za doprinos informatičkoj pismenosti nacije?

– Ni najmanje! Pa mi smo najviše nerazumevanja i „kočenja uzbrdo“ dobili baš od vlasti. Uvoz svega (pa i kompjutera) građanima je bio zabranjen – ne direktno, ali jednostavno niste mogli da uvezete ništa što je koštalo više od 50 nemačkih maraka. Da nije bilo šverca, ne bismo se ni pomerili s mrtve tačke. Pokušavali smo da izmenimo taj neshvatljivi zakon, ali smo, u poluzvaničnom dijalogu, od jednog političara dobili „stručno“ mišljenje da nama nije potrebno informatičko obrazovanje, jer je on čuo da će Amerikanci napraviti kompjutere koji sami sebe programiraju, tako da će softveraši biti izlišni u sistemu obrazovanja.

Nikakvo priznanje, ni zvanično ni nezvanično, od vlasti nisam dobio. I nije mi žao, jer ne vidim kako bi mogao da me usreći neki devalvirani orden, kojim bih ušao u društvo ljudi sa možda sumnjivim zaslugama, ako sam već doživeo tu čast da za života uđem u najveći i najuticajniji muzej kompjutera na svetu.

* Niste otišli u vreme najgore krize tokom Miloševićeve vlasti, ali ste to sada uradili i to baš u Ameriku. Zašto ste se odlučili na taj korak sad u vreme Vučića i šta ćete raditi u Americi?

– Period 90-ih je bio strašan, ali smo tada bar imali nadu da će se stvar promeniti kad Miloševićevoj autokratiji dođe neizbežan kraj. Čemu sada da se nadamo? Istina, sad se nešto jasnije vidi kraj Vučićevoj tiraniji, ali šta je sledeće? Plašim se da ćemo, kao u filmu „Dan mrmota“, preživljavati iznova isti scenario dok ne shvatimo da smo mi ono što moramo da menjamo. Pored ovakvog naroda, svaka vlast će se pretvoriti u ono što vodi državu ka besmislu. Ne, ne pravim se pametan, tada sam i ja bio naivan pa sam verovao da će se posle pada Miloševića sve nekako samo srediti. To pogrešno uverenje sam podjednako skupo platio kao i svi drugi, pre svega siromaštvom i nepovratno izgubljenim godinama života. Na preokret sam se odlučio u ozbiljnim godinama, doputovao sam ovde samo jedan dan pred svoj 65. rođendan.

Ovde sam se zaposlio u kompaniji „Supplyframe“, s kojom već par godina sarađujem na sjajnim projektima. Radim isti posao kao i protekle četiri decenije, razvoj hardvera i firmvera za digitalne kontrolere. Čak i ako ostavim po strani uslove rada i tretman kolega, koji su iznad svih mojih očekivanja, vredelo je preći ovde samo zbog načina razmišljanja i duha koji nismo imali prilike da upoznamo. Cilj mi je da pripremim teren da ovde pređu i moji sinovi Marko i Ivan. To su kreativna i vrlo vredna deca, a ja se ne usuđujem ni da im kažem da su već bolji od mene, plašim se da ću time pokvariti nešto. Vidim da im treba prostora da razmašu krila, a Srbija je, stid me je da kažem, u ovom trenutku savršeno prilagođena deci nekog drugog profila.

* Sa ove distance kad pogledate na današnja dešavanja u Srbiji, šta vidite? Krećemo li se unazad?

– Mi smo nesposobni da se krećemo, bilo to unapred ili unazad. Nas vetrovi bacaju s kraja na kraj, a mi nemamo ni vlast, ni duh, ni kulturu, pa ni narod kojim bismo se tome usprotivili. Bićemo ono što drugi žele da budemo, sve dok se ne dogodi nešto – ne znam šta, ali znam da neće biti bezbolno. Trenutno smo u klinču između kleptokratske vlasti koja uspešno satire obrazovanje i kulturu, i naroda koji je nisko na civilizacijskoj i obrazovnoj skali i kojim je lako manipulisati. Međusobno se odlično podržavaju i stvaraju jaku povratnu spregu koja onemogućava promenu. Naša vlast čini sve da što više mladih obrazovanih ljudi napusti zemlju, jer oni stalno nešto izvoljevaju, kao i da bude što više bednika koji preturaju po kontejnerima, jer je njih lako kupiti jednim sendvičem. Ko ne vidi međuzavisnost između prve i druge grupe ljudi i kakvo zlo jedni drugima čine, taj nikada neće shvatiti koren naše nesreće. 

Čestitke na aerodromskoj carini

Zanimljivo mi je bilo na aerodromskoj kontroli pre lokalnog leta za Silicijumsku dolinu. Ko je često leteo, zna da se na kontrolnom punktu vade svi laptopovi iz prtljaga i stavljaju na posude u kojima ulaze u uređaje za rentgensku kontrolu, a ja sam kao svoj „laptop“ iz ranca izvadio Galaksiju! Službenik je bio vrlo zainteresovan, pa sam mu opširno pričao šta je to i kuda ide. Puno je zapitkivao i na kraju mi čestitao uz široki osmeh.