Sada se šef katedre postaje valjda po azbučnom redu

Kada sam se 1959. vratila iz Engleske sa studijskog boravka predložila sam uvođenje antropologije jer sam tu disciplinu otkrila i oduševila se njom, kao širom od sociologije i, eto, do danas joj ostala verna. Tada je otvorena i Katedra za sociologiju, pa je antropologija uvedena već 1960. Na celoj našoj katedri, ali i na etnologiji, psihologiji, istoriji umetnosti, predavane su određene discipline, a ne marksizam kao predmet. Na Mašinskom, na Pravnom fakultetu i mnogim drugim marksizam se predavao kao poseban predmet – kaže u razgovoru za Danas prof. dr Zagorka Golubović, odgovarajući na primedbe koje se mogu čuti da je u „ono“ vreme čitava društvena teorija bila strogo idealizovana.

Zašto se preko toga prelazi?

– Insistira se da su „Vidici“ bili prvi časopis koji je pokretao neka važna društvena pitanja i da su to činili pretežno pisci. To prosto nije tačno. „Gledišta“, u čijem uredništvu sam bila već početkom pedesetih, to su znatno ranije uradila, zatim časopisi „Filozofija“ i „Sociologija i antropologija“. Već po temama se može videti da to nije bio ideološki način razmišljanja i predavanja znanja. Kao glavna urednica „Gledišta“ dobila sam zamenika iz kruga političara. Bio je to Svetozar Durutović, ali on i nekolicina ljudi uz njega predstavljali su manjinu u redakciji i bilo je onako kako je kritički nastrojeno intelektualno jezgro odlučivalo. Ne kažem da nije bilo pokušaja kontrole, ali imali smo onoliko slobode koliko smo imali hrabrosti i znanja. Nije bilo slobode za one koji nisu hteli da se bore za slobodu. Samo ko je bio ćutolog, ko je pristao da se odrekne svoje slobode, nije bio slobodan, a takve su u istočnoj Evropi zvali ‘unutrašnji emigranti’. Objavljivali smo tekstove koji su imali elaborirane i argumentovane teze, nikada panegirike sistemu. A, da ne govorimo o „Praksisu“ koji deluje od 1964. godine.

Nije li paradoksalno da Vi, koju su izbacili sa Fakulteta, onemogućavali Vam da objavite knjigu…, govorite o dobrim stranama vremena socijalizma?

– Tačno je da dolazim u paradoksalnu situaciju da ja, koja sam bila žrtva režima, branim taj sistem. Ali, ne mogu da slušam ta neistinita i zlonamerna tumačenja vremena. To se namerno zanemaruje zbog ovog histeričnog antikomunizma. Na primer, Raša Popov priča o „čudu“ u četrdesetpetici Prirodno-matematičkog fakulteta, ali nigde ne kaže da su te tribine organizovali i Sociološko i Filozofsko udruženje. Živo se sećam da je jedna takva tema bila „Socijalizam i kultura“ u prepunoj Sali te četrdesetpetice. Na tim tribinama se itekako mogla čuti kritička reč i govorili su ljudi koji su imali i suprotstavljena mišljenja. Što se tiče oslobađanja od ideološkog načina mišljenja, taj proces jeste postojao u umetnosti, ali je još intenzivniji bio u društvenim naukama. Filozofski fakultet jeste bio epicentar, ali moglo se slobodno govoriti na Arhitektonskom i nekim drugim fakultetima. Pravni fakultet, po mom mišljenju, nikada, pa ni danas, nije sasvim prekoračio tu ideološku granicu. Pravni fakultet je bio uvek ideološki. Znalo se dokle se može, a odakle se ne može. Kod nas nikada nismo govorili dokle se može prema zvaničnim propisima, već koliko mi sami možemo da unapredimo nauku. Recimo, sastanak na Bledu je potpuno srušio teoriju odraza. Tu je počelo suštinski sve da se menja u shvatanju i teorije marksizma.

Vi ste insistirali na idejama permanentnog preispitivanja u shvatanju društva, socijalne pravde, jednakosti. Danas su te ideje skrajnute na marginu.

– Suština ljudske istorije i teorije je u stalnom preispitivanju. Socijalna pravda i jednakost su ne samo kriteriji relevantni za socijalističko društvo. O te kriterije ne bi trebalo da se ogluši nijedan sistem. Uostalom, to su ideje sa kojima je pobedila Francuska buržoaska revolucija. U razvijenim kapitalističkim društvima Marks se danas čita više nego ikad. Ljudi tragaju za alternativama. Društvo zasnovano na utakmici moćnih i bogatih, eksploataciji periferije i poluperiferije je doživelo krah. I vodeći političari Zapada priznaju da je preterano insistiranje na samoregulišućem tržištu uvelo svet u krizu. Volim da citiram iz Komunističkog manifesta misao da je „sloboda pojedinca uslov slobode za sve“ ili neku Marksovu ideju o solidarnosti. Boško Mijatović i Begović kažu da se služim zastarelim pojmovima i da socijalna pravda nema više nikakav značaj za razvoj društva. Optužuju me da zastupam ideju samoupravljanja. Pa, da. Ideja samoupravljanja je bila vodeća ideja sedamdesetih godina XX veka. 1973. godine sam u članku u „Praxisu“ samoupravljanje u Jugoslaviji imenovala kao „paternalističko samoupravljanje“ jer je zapravo država suštinski kontrolisala samoupravljanje, što je contradictio in adiecto. A ideja samoupravljanja, kao radnička participacija, ima vrednost i danas. U to vreme je Vojislav Koštunica sa Ratkom Markovićem napisao panegirik samoupravljanju, a danas se ponaša kao da nema nikakve veze sa tim. Ideje samoupravljanja, participacije, radničke kontrole i radničkih prava su osnova demokratije i to bi trebalo da bude uneto u projekat demokratske tranzicije u Srbiji.

Šta za zajednicu znači urušavanje sistema univerzalnih vrednosti?

– Iz empirijskih (kvalitativnih) istraživanja „Politika i svakodnevni život“ na kojima radim poslednjih godina može se zaključiti da ljudi gotovo ne razmišljaju o vrednostima. Tek kad ih pitate kojim vrednostima se rukovode, zamisle se. Iz transkripata dubinskih intervjua koje sam iz poslednjeg istraživanja obradila samo u jednom je jedna mlada žena navela ‘socijalnu pravdu’ kao vrednost. ‘Iskrenost’ se najčešće navodi, a ‘poštenje’, ‘poverenje’ – tradicionalne intimne vrednosti se ređe pominju. Dakle, izgubila se ne samo svest o društvenim, nego i o ličnim vrednostima. Pre dve godine su nam na pitanje „U koje institucije imate poverenja?“ odgovarali da su to ‘vojska’ i ‘crkva’. Sada samo govore o porodici. Niko ne pominje vojsku, a o crkvi i vernici govore sa ogradama. Događa se da se ljudi povlače u sebe. Treba sagledati šta za društvo znači povlačenje velikog broja pojedinaca u sebe, praktično njihovo izolovanje od društva, bežanje od vlastite odgovornosti od onoga što nam se događa, a sa čime su vrlo nezadovoljni.

Sociolozi su u minulih pedeset godina, koliko ta profesija deluje u društvu, ukazivali na moguće pravce razvoja društva. Oslanjaju li se danas političari na analize sociologa?

– Nažalost, i ako pitaju ponekog, onda su to sociolozi sa ideološkom konotacijom. Pitaju recimo Slobodana Antonića.

Ali Slobodan Antonić se nigde ne predstavlja kao sociolog, već kao politički analitičar?

– On je, kako god okrenete, aktuelni šef Odeljenja za sociologiju, bez obzira što njegove kolege smatraju da je to postao jer je ‘došao red na njega’. Nekada su šefovi katedre bili najbolji profesori među nama, a sada se to postaje valjda po azbučnom redu.

Antonić je sociolog koji često uzima u odbranu Radikalnu stranku (Vojislava Šešelja) i nekoliko puta se na tribinama sa mnom prepirao tvrdeći da su radikali demokratska stranka. Pitala sam ga: Po čemu to? Kaže: Po tome što su na slobodnim izborima izabrani. Po tom kriterijumu bi i Hitlerova Nacionalsocijalistička stranka bila demokratska stranka. I na toj pretpostavci neki sociolozi tvrde da bi bilo dobro da dođu radikali na vlast i pokažu demokratama da se može ostvariti ono što oni propagiraju.

Politički analitičari umesto sociologa

Neophodno je uhvatiti se ozbiljno u koštac sa raširenim falsifikacijama istorije (u istorijskoj nauci i društvenim naukama uopšte, u političkoj propagandi, u ideološkim interpretacijama prošlosti), da bi se u viziji budućnosti mogli pouzdanije oslanjati na sećenje šta nam se sve događalo kao društvu, a to se iz perspektive „crno-bele“ slike ne može zaključivati. Dakle, kada se pitamo: kakav je uticaj sociologije danas, moramo proučiti i opredeljenja sociologa kao pojedinačnih istraživača, ali i usmerenja socioloških institucija (čime se one bave, a koja pitanja izbegavaju), odnosno, koliko je i u sociologiji danas sačuvan kritički duh u odnosu na (našu) stvarnost koju ispituju, što je bilo važno obeležje socioloških istraživanja u prethodnim periodima. Mislim da se kao jedan od odgovora može ponuditi činjenica da jedan broj sociologa više voli da se predstavljaju kao „politički analitičari“ i medijske zvezde, nego kao predstavnici nauke (sociologije) što zahteva mukotrpni rad, ali, zašto ne reći, i određenu hrabrost da se iznesu rezultati, koji nisu uvek prijatni za uho predstavnika vlasti.

Poznajem ljude iz vlasti

Nikada nisam poznavala, i to prisno, toliko ljudi iz vlasti kao danas. Komuniciram sa njima. Dajem im naša istraživanja, upozoravam na šta ona ukazuju, ali imam osećanje da nikada reč sociologa nije ovoliko zanemarivana. A, pokazaće se da ćemo opet kao društvo platiti veću cenu no što moramo, zato što se zanemaruju empirijske činjenice o stvarnosti i raspoloženja građana. Verujem da Demokratska stranka ima najveće ljudske kapacitete i najveći demokratski potencijal ali u prvi plan i u toj stranci izbijaju poslušnici. A dok se ne demokratizuju, ljudski potencijali koje imaju neće moći doći do izražaja.