Sadašnja Makedonija

Najviše zagađuju automobili. Na početku svoje novinarske profesionalne karijere, krajem davne 1977. godine, pisao sam o zaštiti životne okoline. Planirano je bilo da grad broji ukupno 250.000 stanovnika i da u njemu ima 50.000 automobila. U glavnom gradu Republike Makedonije sada stalno živi oko 600.000 ljudi, taj broj na osnovu dnevnog priliva stiže i do 800.000, a broj automobila (svakog dana) stiže do 300.000. Eto, zašto je vidljivost mala i ja ne izlazim iz stana.

Na zimskom raspustu sam što se tiče posla, a radim kao profesor na Evropskom univerzitetu, gde sam bio dekan najpre na Fakultetu političkih nauka, a zatim na Fakultetu pravnih nauka (na privatnoj instituciji, integrisanom univerzitetu to je moguće).

U podne stiže poziv od Zdravka Hubera, mog kolege sa studija i prijatelja već 40 godina, da pišem dnevnik. Prihvatam.

U bukvalnom smislu dok je trajao taj razgovor, čitao sam tekst profesora Božidara Jakšića o tome da je protestovao jer njegov prilog nije uvršten u Zbornik o filozofu Gaji Petroviću, mada je nastupio sa svojim izlaganjem na debati iz koje je proizašao zbornik. Mislim da se nekom nije dopalo to šta je govorio Jakšić, tamo u Karlovcu, u RH, te ga nije objavio. Traju te svađe na prostoru bivše, velike Jugoslavije. Ne znam zašto smo se razdvajali kada se i dalje lepo, ljudski svađamo i tučemo.

Subota, 10. februar

Napuštam prljavi grad. Idemo, ćerka, supruga i ja, do vikendice. Na oko 20 km od SK. Kućica je na maloj visini, te se odande vidi grad, bolje rečeno vidi se koliko se ne vidi, jer je u gustom smogu.

Pošto su u neposrednoj blizini, posetili smo iskopine za koje istoričari i arheolozi kažu da ih je sagradio car Vizantije Justinijan Prvi, te da je on i rođen ovde u selu Taor. Mislim da su se oni patriotski poneli (kao šta je govorio Pantelija Srećković, o kome sam čitao u tekstovima Latinke Perović i Svetislava Basare) jer bliže je istini da je rodno mesto ovog vladaoca u Caričinom Gradu, kod Lebana/Leskovca, u Srbiji.

Po podne stiže vest da je Ministarstvo kulture RM prihvatilo predlog da finansira izdanje moje zbirke priča sa naslovom „Privatni glas“. šta sam tamo napisao? Polazeći od Egona Ervina Kiša da je najzanimljivija realnost/sadašnjost, izabiram neke trenutke koji odstupaju od redovnosti i njima dajem malo umetničkoga sadržaja. Valjda nešto vrede.

Nedelja, 11. februar

Čim sam se probudio, uključio sam mobitel i čestitao 63. rođendan svom prijatelju i generacijskom drugu iz bitoljske gimnazije. Moj dragi Mile je ceo svoj radni vek, kao elektroinženjer, proveo u Fabrici šećera u Bitolju. Cenim ljude koji su verni firmama, institucijama i profesiji.

Gledam fudbalski susret Barselona-Hetafe. Žao mi je šta Barsa nije pobedila. Navijam za ovaj katalonski tim. Uvek su mi nekako bliži srcu oni timovi koji nisu forsirani, u ovom slučaju u odnosu na prehvaljeniji Real iz Madrida.

Uveče druženje sa kolegom, profesorom štipskog univerziteta „Goce Delčev“, ekonomistom Ristom Temjanovskim. Ne možemo da se otmemo saznanju da balkanska društva ne osvajaju pravu demokratiju i slobodu, da su na niškoj povjesnoj razini, kako bi rekao hrvatski učenjak Žarko Puhovski.

Ponedeljak, 12. februar

Pratim najavu događaja za ovu nedelju. Dominiraju dve teme. Prva, susreti sa predstavnicima Grčke o novom imenu RM, i druga – sudski procesi na kojima je optužen bivši premijer RM i bivši predsednik sada opozicione VMRO-DPMNE Nikola Gruevski.

Gruevski, verujem opravdano, takoreći svaki dan, seda na optuženičku klupu zbog zloupotreba službenog položaja, izborne krađe, stimulisanja na nasilno ponašanje, korupcije. Suđenja će trajati godinama. Odbrana koristi sve doskočice kako bi odložila pretrese i udaljila donošenje presude. O političkoj krizi u RM, tokom proleća prošle godine, objektivno su pisali „Danas“ (Aleksej Kišjuhas), „Autonomija info“ (Milivoj Beslin), „Peščanik“ (Mijat Lakićević), što se ne bi moglo reći za „Politiku“, „Novosti“ i RTS, koji su, kao i vladajuća elita u Srbiji, podržavali upravo Gruevskog.

Grčka vlast ne prihvata ustavno ime Republika Makedonija. Traži se dodatak – Gornja, Severna, Vardarska. Na mitinzima u Atini i Solunu je izneto da ne bi smelo da novo ime sadrži reč Makedonija. „Ne damo Makedoniju.“ RM ne može da bude članica NATO saveza dok ne reši ovaj problem. Ali, nisu samo Grci ti koji traže novo ime za moju državu. Bivši bugarski predsednik Georgi Prvanov već se izjasnio da prilikom izbora imena mora da se poštuju i bugarski interesi, deo albanske inteligencije se organizuje da u imenu ima nešto albansko, a Ivica Dačić (koga svi znate) malo-malo te nas podseti da je Srbija napravila grešku kada je priznala RM pod njenim ustavnim imenom (ljute se Grci, a Makedonija ne glasa u međunarodnim organizacijama kako bi to želeo Dačić. Kako nas nije sramota!!!).

Utorak, 13. februar

Danas se pripremam za nastavu u prolećnom semestru. Imam dva tematska područja: kultura govora i javni nastup u politici i politički marketing. što se osnovnih definicija tiče i struktura tema – imam ranija iskustva. Nije mi teško da nađem primere iz prakse. Kakve god zatreba. Lepe i kvalitetne, manje primerne, ružne i agresivne.

Oduvek su me privlačila ispitivanja i uporedbe odnosa između normativnog i stvarnog, između rečenog i interpretiranog. Danas sam se podsetio kako je u medijima i političkom govoru prošao Stipe Mesić, poslednji predsednik Predsedništva SFRJ tokom 1992. godine, a kasnije, u dva mandata predsednik RH. Mesić je, uoči izbora (koji se zbog neustavnog protivljenja Srbije odužio i odložio za dva-tri meseca) dao intervju u kome je rekao: „Biću poslednji predsednik ovakve Jugoslavije“. Razvlačio se i danas se citira, najviše na području Srbije, bez reči „ovakve“. Vidi se koji je cilj.

Iz političkog marketinga, razmišljam da predložim istraživački projekat kojim bi se analizirali slogani za izbore, od 1990. godina naovamo, u sadašnjim državama bivšim republikama SFRJ. Na prvi pogled kružilo je oko 30 slogana, isti i po stilizaciji i po poruci, kao šta su „Sa nama nema neizvesnosti“, „Pošteno“,“ Glavu gore“, „Jedan za sve“, „Mi znamo kako’, „Provereno“, „Zajedno za Ju/Mk“. Agencije su profitirale, glasači, naravno, nisu analitičari.

Sreda, 14. februar

Uklapam se u proslavu – slavim i Dan zaljubljenih i Sv. Trifuna. šaljem čestitke, uglavnom prijateljicama. Pišem im da piju ljubavno vino. Idem i na teren da prisustvujem početku rezidbe vinograda kod prijatelja. Nas dvadesetak sklapamo ugovor da niko ne priča o političkoj situaciji u državi, na taj način izbegnemo moguće svađe, jer znamo da smo jedni žestoko za vladajući SDSM, drugi vatreno za opozicionu VMRO-DPMNE. Još kad alkohol počne da daje rezultate!

Jutros me zaustavio policajac. Ništa neobično. Prođoh bez kazni. Setih se reči Duška Radovića: „Ujutro vas iznervira vaša žena pa pravite greške i gluposti u saobraćaju. Zaustavi vas milicajac koga je iznervirala njegova žena, i on vam oduzme vozačku dozvolu“.

Starije podsećam da smo, kao Jugoslavija, na današnji dan 1974. godine odigrali majstoricu protiv Španije i plasirali se na Mundijal u SR Nemačkoj. Bili smo mlađi pune 44 godine.

Četvrtak, 15. februar

Imam poziv iz Bugarske da prisustvujem i govorim na skupu o reformi visokog obrazovanja u RM. Ići ću i referisati da je malo toga korisnog od Bolonje i da se zapostavilo znanje, a forsirale procedure.

Jedan moj bivši student zove me i traži pomoć da napiše doktorat. Odbijam. Da ispričam jednu anegdotu oko doktorata visokog policijskog funkcionera. Otkrili su da je tekst plagijat. Razgovaram sa njegovim bliskim čovekom i kažem mu da nije smeo to da dozvoli, biće mu fleka za ceo život. A on meni: „Ne, profesore, nije on kriv. Nije on prepisivao. Nego je prepisivao profesor koji mu je pisao rad.“ Čovek veruje da brani svoga druga, a kaže da je stvar još kriminalnija nego šta se zna.

Poslaću danas čestitku svom cimeru (školska 1976/77. godina, Studentski grad, soba br.118) prof. dr Miroljubu Jevtiću za kandidaturu za člana SANU. Zamoliću ga da se ne ljuti, da ne psuje i da ne vrišti ako ne bude izabran.

Autor je profesor na Evropskom univerzitetu u Skoplju