Sadžakov: Đinđić se borio za demokratiju ali je pravio i velike greške čije posledice živimo i danas

On je kao Djindjćeve greške, naveo podršku ratnom rukovodstvu bosanskih Srba 1994. i donošenja uredbe o uvođenju veronauke u škole u Srbiji, krajem juna 2001, nakon izručenja bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića Haškom tribunalu.

„Iako je bio i te kako svestan zle kobi nacionalizma, pravio je kompromis sa nacionalističkom ideologijom. A nema modernizacije bez potpunog sloma nacionalizma“, rekao je Sadžakov na promociji knjige „Zoran Đinđić provet(l)itelj“, novinara Mijata Lakićevića.

Dodao je da je Đinđić, umesto borbe za sekularizam i za prosvetiteljstvo, pravio kompromise sa Srpskom pravoslavnom crkvom i uveo veronauku u škole, te, kako je dodao, „posledice toga osećamo i danas kroz sveopštu klerikalizaciju društva“.

„Njegova velika greška bila je i odluka da ode na pregovore sa bandom (Jedinicom za specijalne operacije – JSO) u bazi Štolc kod Kule, u novembru 2001, što je te bandite ohrabrilo“, kazao je Sadžakov.

Pripadnici JSO su ubil Đinđića u atentatu ispred zgrade vlade Srbije, 12. marta 2003. godine.

Sadžakov je rekao da su za života na Đinđića „bacali drvlje i kamenje“, a nakon njegovog ubistva, pre svega Demokratska stranka, pokušala je da od njega napravi mit.

Smatra da je danas na delu, s jedne strane, pokušaj objektivizacije njegove ličnosti, a sa druge pokušaj iskrivljavanja njegove ličnosti.

„Tako je on za današnju vlast prevelik, ne mogu ga negirati, već se pokušavaju porediti s njim, što je besmisleno i uzaludno“, rekao je Sadžakov.

Prema njegovim rečima, Đinđić je bio hrabar čovek jer to što je radio u pokušajima da modernizuje Srbiju, bila je hrabrost.

„On se ponašao najnormalnije, za razliku od ovih danas, njemu moć nije bila apsolutni cilj“, kazao je Sadžakov, na promociji knjige u novosadskoj knjižari Bulevar buks (Books).

Prema njegovim rečima, Djindjićevo ubistvo zapravo pokazuje da on suštinski i nije imao vlast, jer njega je ubila država.

„Njegove tragične mane bile su pragmatičnost i brzina. Bio je u isto vreme i Prometej i Sizif koji se u strašnoj situaciji borio za demokratiju u Srbiji“, ocenio je Sadžakov.

Sociolog Aleksej Kišjuhas rekao je da nacionalizam i klerikalizam živimo i danas, prema čemu je, kako je kazao, Đinđić imao veoma „ambivalentan odnos“.

„S druge strane, Sokrat je bio ubijen jer je kvario omladinu i uvodio nove bogove. Sličnu sudbinu doživeo je i Đinđić, jer je pokušao da uvede nove bogove, poput EU, Zapada, modernosti…“, rekao je Kišjuhas.

Lakićević je rekao je da Đinđiću nacionalizam pripisuju i levica i desnica.

„Desničari ga prisvajaju, a levičari ga guraju od sebe u krilo desnice. Meni se čini da Đinđić nije bio nacionalista, što ne znači da nije mario za nacionalne interese“, rekao je Lakićević.

Ocenio je da Đinđićeva politika nije bila goli pragmatizam u uslovima u kojima je delovao, već je to, kako je kazao, bio „naivni idealizam“.

Knjigu „Zoran Đinđić provet(l)itelj“ izdala je Akademska knjiga iz Novog Sada.