„Voleo bih i da postoji neki TV šou tipa ‘Da ga merimo'“: Sagovornici Danasa o raspravi Vučića i Đilasa o ocenama

– Na prvi pogled mi je smešno, a zapravo prikazuje kako je politika u Srbiji danas daleko od svog osnovnog cilja i zadatka, te je pretvorena u šou program. Politička nadmetanja su potpuno banalna, a ovo je primer takvog prikupljanja jeftinih poena umesto suštinskih i temeljnih politika. Usput, napomenuo bih da ocene nisu merilo znanja – komentariše Luka Babić, maturant Treće gimnazije u Beogradu i osnivač udruženja srednjoškolaca „I mi se pitamo“, najnovije prozivke predsednika Srbije Aleksandra Vučića i lidera Stranke slobode i pravde Dragana Đilasa.

Najpre je Đilas rekao da oni (vlast) ako nisu čitali knjige, gledali su bar serije. Potom je Vučić uzvratio da neće valjda njemu Đilas da spočitava da nije čitao knjige, a indeksu ima samo dve sedmice.

Na to je lider SSP-a pozvao šefa države da kaže koju ocenu iz matematike je imao u srednjoj školi, ali da ne laže, jer ima svedoka koji je s Vučićem išao u razred.

To što se dva političara takmiče ko je imao bolje ocene novinaru i voditelju Zoranu Kesiću je, kako kaže, OK.

– Voleo bih i da postoji neki TV šou tipa „Da ga merimo“ pa da oba učesnika čitavoj naciji uživo pokažu čime raspolažu. Imam još jedan naziv: „Vadi knjižicu!“ – prokomentarisao je Kesić.

Srđan Verbić, bivši ministar prosvete, kaže da je mnogo glupo što danas uopšte imamo ovakvu temu.

– Jedini plus može da dobije Zemunska gimnazija zato što nema komentar – kratko je kazao Verbić.

Ani Dimitrijević, profesorki engleskog jezika, međusobne prozivke Vučića i Đilasa zvuče kao nadgornjavanje dva deteta u vrtiću ko ima bolju igračku.

– Da ne idem u neka druga poređenja. Ako nam je samo to ostalo, teško nama. Postoji ona stara, ispeci pa reci (deci). Možda je trebalo da razmisle pre no što su ovu poruku poslali školarcima – ističe Dimitrijević.

Kako dodaje, nastavnici danas pokušavaju deci da objasne da ocena nije poenta, već je poenta znanje. Uče ih da se ponašaju vaspitano, da razviju empatiju, da je u redu biti drugačiji.

– Pokušavamo da se spasemo tog ocenocentričnog sistema koji u konačnici i dovodi do toga da imamo nestručne ljude sa visokim ocenama, mamine i tatine sinove sa indeksima punim ocena za koje nikada nisu odgovarali, kupljenim diplomama… Ta opsednutost ocenom dovodi do toga da nam roditelji „kroje“ skale za testove i objašnjavaju kako treba da radimo, da su učenici u depresiji jer ne smeju kući da se vrate sa lošom ocenom. A opet oni sa dobrim ocenama, pravim i zasluženim kažu da nikad ne bi bili političari, dok mangupi sa osrednjim uspehom, koji ne pridaju previše značaja ocenama, kažu biće političari da bi se brzo obogatili. Pa vi vidite – poručuje Dimitrijević.

Dušan Kokot, predsednik Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije, kaže da predsednik ne meri ocene, jer da meri, drugačije bi se vrednovali obrazovani.

– Ovde je reč o merenju ega i ništa osim toga – ističe on.