Šah – danak ljubavi Milunke Lazarević

I to se znalo na svakom turniru koji igramo, znači nagrada za lepotu to je obezbeđeno, znalo se ko će je dobiti.

Tu štafetnu palicu od mene posle je preuzela Svetlana Matvejeva, Ruskinja koja je takođe na svakom turniru napravila najlepšu partiju. To ipak mora da bude velika ljubav prema lepom, ali pre toga morate tu lepotu da pokupite iz drugih oblasti da biste je odslikali preko šaha – i sada pamtim ove rečenice iz emisije koji sam vodio sa Milunkom Lazarević, 2007. godine.

Kao dečak uživao sam čitajući u novinama šahovske reportaže Milunke Lazarević. Možda ću je jednog dana i upoznati, mislio sam. To se dogodilo mnogo godina kasnije.

Moj interes za lepo napisan tekst nije usahnuo. Ovog puta bila jo to živa reč šahistkinje koja je imala bogat život. Milunku Lazarević upoznao sam zahvaljujući kolegi Miroslavu Nešiću, aprila 2007. Stanovala je tada u hotelu Slavija.

Želela je da živi komotno u hotelu koji joj je pružao slobodu kretanja bez briga o sopstvenom stanu. U jednom trenutku, dok smo razgovarali, utrčala je četa njenih unučića da je pozdravi.

Sve ostalo u razgovoru odnosilo se na šah. Emisija je išla uživo. Srećom da sam imao ranije načinjen snimak razgovora jer mi je neko skrenuo pažnju da će Milunka biti prilično neobavezna „da emisija ide uživo“, da stigne na vreme u Radio Beograd.

Sad će pet sati, vreme kad počinje emisija, nje nema. Probija me znoj. Najavljujem vreme: 17 sati. NJe nema. Ide špica emisije Govori da bih te video. Najavljujem: „Autobiografija uživo, Milunka Lazarević“. NJe nema.

Tehničar pušta snimak. U 17.15, eto Milunke. Ušla je i jednostavno rekla: „Eto mene, stigla sam.“ Trebalo je sad da prekomponujem emitovano sa živim programom u kome će Milunka reći nešto novo.

Uspešno smo završili njeno gostovanje koje je trajalo 30 minuta, malo sa snimka, a posle uživo iz studija.

Milunka Lazarević rođena je 1932. u Šantarovcu kod Jagodine. Dugo godina je bila naša najistaknutija šahistkinja.

Kao jugoslovenska reprezentativka osvojila je srebro na Olimpijadi u Splitu 1963, igrajući na prvoj tabli u timu s Vericom Nedeljković i Katarinom Jovanović Blagojević. Umrla je 2018. godine.

Milunka Lazarević: Poezija i(li) šah

Bila sam najmlađi član Udruženja mladih književnika Vojvodine, primili me sa petnaestak godina, oko 1949, kao talentovanu pesnikinju koja obećava. I

svi su govorili: obećava, obećava. To je bilo vreme radnih akcija kad se pevalo – Kramp, lopata, pijuk i kolica, to je oruđe svakog omladinca… Socijalistička poezija. Tito mene nije zanimao. Pisala sam samo lirsku ljubavnu poeziju i to su uvek kritikovali, a tražili su da čitam.

A bila je velika propaganda za šah u Jugoslaviji, pripremala se šahovska Olimpijada u Dubrovniku pa su sve škole igrale prvenstva, sva preduzeća, pa onda posebno i prvenstvo Novog Sada, pre Dubrovnika. Ispalo je da sam ja druga, na prvenstvu Novog Sada.

Po pet-šest partija igrate, bez šahovskog sata. Posle kažu, hajde, na prvenstvo Vojvodine u Somboru. Nisam bila nikad u Somboru, pa hajde – odem u Sombor. Tamo se ispostavi da sam prva kao omladinka na tom turniru

Pa omladinsko prvenstvo u Splitu, i tamo ja popijem neki mat s figurom više. Nisam znala za štos. I tu mi pukne film i kažem: E, iduće godine neće biti ovako. I vratim se u Novi Sad.

To su godine kad treba da se odlučite šta ćete raditi u životu. Neki kažu da sam veliki talenat za poeziju, ali niko ne obećava da ću biti veliki pesnik. U Novom Sadu je bio instruktor šaha Žarko Popović, koji je sigurno svakom govorio „da je veliki talenat“; ali meni kao posebno kaže, mislim da je samo meni rekao: „Slušajte, vi ste takav talenat u šahu; ako budete radili, vi ćete postati prvakinja sveta.“

Pa, meni je puna kapa da postanem prvakinja Jugoslavije! Znači, jedini je taj čovek koji je spontano odlučio moju karijeru. Nudio je sigurnost za budućnost, ako radim.

Sve je tada bilo otvoreno. Bila je bitka u meni između Udruženja književnika i šaha. Tad sam već počela intenzivno da igram šah. Poslednji javni nastup kao pesnikinja imala sam kad smo čitali stihove u Novom Sadu, u tadašnjem pozorištu.

Ipak sam bila odlučila, a posledica je bila da pet godina nisam mogla jedan stih da napišem, preseklo se nešto u meni. Kažu, nema tu sad titranja, moraš da očvrsneš kao ličnost da bi se borila, i to je sve.
Hrvati su 1957. prvi prepevali kinesku staru poeziju Lita i Pea, Tufu itd. Zahvaljujući tome, ja otkrijem slobodni stih. E, onda sam ponovo krenula da pišem slobodnim stihom, ponekad i u klasičnom stihu, ali to mi je bilo onako za dušu, ništa drugo.

Takvo interesovanje za poeziju se posle manifestovalo kroz tekstove koje sam pisala.

U Novom Sadu su me savetovali neki starci, tako smo ih zvali, a bili su upola mlađi od mene danas, ljudi od šaha i književnosti: morate steći opšte obrazovanje, univerzalno, jer će se to reflektovati i na šah.

Oni su to pričali, pričali, a ja sam radoznali duh, sve sam iščitavala šta god sam mogla, i odslušala, i odgledala – i opere, i balete – i sve čula, jer su mi govorili da će se to dobro odraziti na budući moj rad. Bilo je nekoliko slučajeva kad u igri dođem u lošu poziciju sa nekim ženama, pa onda se setim šta su mi govorili, razmišljam i kažem: pa dobro, Milunka, kako možeš da izgubiš od ove domaćice?

Onda zapnem i izvučem tu partiju.

Hoću da kažem, neki eho toga što sam slušala u mladosti je ostao, kao i neki osećaj superiornosti. I sigurna sam da mi je to pomoglo zato što nikad one nisu mogle da se spreme toliko dobro da bi proniknule u moje kombinacije.

Moja mašta u šahu bila je bogata i moje igre nisu podsećala ni na koga, sve je to sigurno došlo iz drugih oblasti saznanja koja sam sticala. Ideje i lepotu ideja koje sam tražila dolazile su iz drugih oblasti. Godina 1964. bila je godina mojih velikih rezultata, tada sam bila najuspešniji sportista Jugoslavije.

Govorili su mi da te godine treba da dobijem i Oktobarsku nagradu Beograda, ali su mi kao odgodili za iduću godinu i – nikada je nisam dobila. To je naš običaj.

U moje vreme od nagrada se nije živelo

Ženski šah je još bio u povoju u čitavom svetu, na prijeme nikada nismo išli. Bobi Fišer je 1970. bio u Beogradu na meču stoleća. Ovde se pročula vest da više neće biti sredstava za šahovski ženski turnir u Beogradu.

Mi smo ujutro otišli kod gradonačelnika Beograda Branka Pešića i ja sam mu predložila da se, povodom 8. marta, Dana žena, organizuje turnir. Gradonačelnik je rekao: dok sam ja živ, biće novca za šahovske turnire.

To je prihvaćeno i, nekim čudom i dobrim namerama, ta se tradicija i sačuvala sa preskokom od nekoliko godina. Inače, pretila je opasnost da se turnir ukine.

Još jedan kuriozum oko Fišera.

On mi nudi da napravim intervju s njim za neke novine. Kažem, ne mogu, Bobi, sad sam završila turnir, nisam za novinarstvo. Znači, bila sam izgleda jedini novinar koji je odbio Fišerov intervju, eto, kad smo kod kuriozuma, a ovog puta sam bila zauzeta organizacijom ženskog šahovskog turnira. U naše vreme šah je bio naš lični hobi.

Državne plate imali su jedino velemajstori Gligorić, Trifunović i Vasja Pirc, član velike trojke jugoslovenskog šaha, a, što kaže Ivkov, mi smo bili neki dodatak. Svi drugi su morali da rade da bi živeli. Ja sam imala tu dvojnu profesiju, novinarstvo i šah.

Nema novina u Jugoslaviji sa kojima nisam sarađivala – televizija, radio, Tanjug, i onda sam na taj način kompenzirala tu tzv. platu jer u moje vreme nagrade su bile smešne. Prvo su bile simbolične, a posle tek tako da imate nešto za džeparac.

Nije bila neka novčana kompenzacija. To je bio danak ljubavi. Znači, radiš za svoju ljubav da se obezbediš, pa da onda možeš da igraš šah.

Šampioni kad odu u eksšampione – to je strašna tragedija

Dva puta sam igrala mečeve za prvenstvo sveta. To nijedan Jugosloven još nije igrao. Nedavno je i Nona Gaprindašvili baš rekla u intervjuu, kad smo bili u Čeljabinsku, da sam ja s njom vodila u ličnom rezultatu i da su moje šanse bile velike; još je rekla da sam i postala prvakinja sveta, opet bi me kasnije neko skinuo, recimo neka Maja ili neko drugi, i opet bih bila eksprvakinja sveta, ali to ne bi bilo ništa čudno.

Ogromne simpatije, veliki ugled koji sam imala u šahovskom svetu stekla sam, između ostalog, zato što sam odbila taj remi koji mi je ponudila Nona. To ovde nije imalo nikakvog efekta, ali u šahovskom svetu jeste. Zato sam ja kao predsednik komisije FIDA za ženski šah na izborima dobila 100 odsto glasova. Koliko znam, nije se desio nijedan sličan slučaj. To je ipak značilo nešto u svetu. Šampioni kad odu u eks-šampione – to je strašna tragedija i drama.

I oni godinama posle ne mogu da se povrate. Ja kažem: možda me je sudbina na neki način i sačuvala? Nakon tri godine sam to prebolela jer sam ponovo došla u formu i dospela do polufinala za prvenstvo sveta.

Međutim, mnogi od njih su do te mere bili nesrećni i razoreni kao ličnosti – to su bile jedne ličnosti koje sam poznavala ranije a druge kasnije. Živeli su sa nekim nervozama, izgubili su želju za životnim radostima.

Ja sam uvek mogla da pobegnem u pisanje, dobijem satisfakciju, nešto lepo napišem ili imam nekog pametnog sagovornika, uživala sam u tome. Za mene je to isto kao da sam pobedila na nekom turniru. A kod njih koji nisu imali ovu drugu profesiju, koji su bili čisti profesionalci, kod njih je poraz imao katastrofalne posledice.

Tigran Petrosijan je izračunao: svi su se menjali, samo smo on i ja igrali neprestano na svetskim prvenstvima 25 godina, bili smo sa najdužim stažom. Svi ostali su ispadali. Dovoljno je bilo da sam ćutala i ja bih sad bila tu neka mnogo velika nacionalna institucija.

Međutim, svima sam govorila što mislim. Izborila sam svoje pravo na slobodu. Ja sam frontovac i neću da me bilo ko ograničava, da me sputava. Nisam bila član ni partije, ni Socijalističkog saveza, ni Crvenog krsta, neću da me iko ograničava u razmišljanju, jer svaka pripadnost nekoj partiji je određeno ograničenje, šta smeš, šta ne smeš.

Za slobodno razmišljanje sam i takva mi je priroda. Ne bih toliko dugo poživela da sam pokušala da menjam svoju prirodu, da prećutim kad treba da prećutim, i to bi se moralo odraziti biološki. Ne možete raditi protiv savesti i da ostanete zdravi iznutra. Možete zdravi samo spolja da izgledate.

A kakvi su svetski šahovski prvaci? Oni su svi lovci raznobojci.

To kao da imate deset-dvanaest lovaca raznobojaca. Hajde da počnem sa Taljem… U Monpeljeu su igrali turnir kandidata, a Gari postao prvak sveta. Talj mu telefonom čestita, i znate kako mu čestita: čestitam eks-prvaku sveta u 2000. I tačno je ovaj 2000. sišao.

E, to je Miša Talj, recimo. Mihail Talj je igrao najlepši i najčudesniji šah, ako treba da nešto upoređujemo.

On je moj Zevs šahovski, to je munja epohe, to se neće roditi ni za petsto ni za šesto godina. I sad, kad ga više nema, sad mu svi priznaju da je genije, a u ono vreme su ga svi osporavali. U Rusiji je bilo zabranjeno da se neko proglasi za genija pošto je sistem ideološki, svi su jednaki.

Nije se smelo ni pisati o tome, sve je bilo zabranjeno. Dok sam bila u Sibiru u decembru, iščitavala sam sećanja Tajmanova, sad mu svi priznaju da je genij. A dok je bio živ, sa skepsom su primali njegove žrtve. Kasparov u knjizi Moji veliki prethodnici, kad je stavio pod kompjuterske analize Taljeve žrtve – nisu bile tako polukorektno opisane. LJudski um nije mogao da dosegne do istine šta je Talj. On je apsolutno, malo je reći genije, vanserijska ličnost, apsolutno čovek koga materijalno ništa nije zanimalo. Da je Talj živ i da mu kažem: Miša, evo tu u jednom selu pored Beograda igra se turnir, voleli bi da dođete, on bi rekao: u redu, Milunka. Mislim, to je nešto neverovatno. On nikad nije imao stvari u koferu, ništa nije kupovao, novac je za njega bio apsolutno nepostojeća vrednost, pravi teret. Takvih niti je bilo niti će ih biti. Kažu da je njegov mozak bio kao fotoaparat, sve je snimao. Tako da je on, recimo, hiljade knjiga iščitao, popamtio sve varijante, sve, sve što čuje, sve što vidi vezano za šah. Jedan jedini prvak sveta u šahu koji nije bio samo prvak sveta u šahu nego najčudesnija ličnost koju sam upoznala u celom svom životu, bio je, kako sam ga ja nazvala, „munja epoha“ Mihail Talj.

Mihail Talj imao je neverovatan mozak

Mi smo se upoznali dosta mladi kad je on debitovao na međuzonskom turniru u Portorožu 1958, a ja sam u susednom mestu igrala žensko prvenstvo Jugoslavije. Začudo, prvi put je došao u Jugoslaviju. Traži mi knjige za čitanje, ja kažem: kako ćete čitati?

On kaže: ne brinite se, razumem ja vaš jezik. Kako razume naš jezik, a mislim, mlad čovek, malo afektira, dobro. Donesem mu ja tri-četiri knjige. Sutradan, on pita: imate li neke druge? Pitam ga: pa kako ste ih već pročitali?

Pa, pročitao sam, eto, pitajte me nešto šta se nalazi na nekoj stranici. Zbilja krenem da ga pitam, čovek diktira sve. A mnogo kasnije ću saznati da je on kao fotograf snimao sve. To su ruski naučnici ispitivali. U stvari, preteča kompjutera, u minutu ne znam koliko stranica, ali on ne samo da snimi da pročita nego to ostane zauvek u njegovoj glavi da može da vam ponovi.

U skladu s tim mogu samo još da dodam, to je bilo moje prvo iznenađenje, a već da ne pričam, ono, broj na kub ili na kvadrat, 5.800 puta 9.700 – u sekundi! Talja sam dovodila na Prirodno-matematički, gde su bili fascinirani svi naši studenti.

Te iste 1958. u Minhenu je bila Olimpijada, tada se još dosta primitivno radilo – bilteni, prepisivanja, diktiranje partija, nije bilo ove moderne tehnike, sve se ručno radilo. Mihail Talj je tada bio druga rezerva sovjetske ekipe, i onda malo igra svoju partiju, malo se šeta, a bilo je pedeset i nešto ekipa.

Ispričaću vam nešto što je ostalo nezabeleženo bilo gde po knjigama. Mladići koji su prepisivali partije koristili su tada važeće duple notacije, te španska, te engleska, ono, lovac na konje, na boje tog i tog, duple, kasnije su to ukinuli Španci i Englezi, teška notacija…

Mihail Talj je snimao sve te partije i, posle svoje odigrane partije, odlazio je kod ovih mladića koji su pripremali bilten i izdiktirao im sve partije svih ekipa, a ekipa je bilo više od pedeset, puta četiri ploče, to je oko dvesto partija! Sve to je opet u sklopu ovoga što sam dosad pričala, kakav je Talj imao mozak.

Botvinik nije voleo nikoga ko ga je pobedio. Jednom je meni u intervjuu izjavio: znate, sve to što smo učili o odbrani Nimcoviča, Rubinštajna itd… sve je to nekako propalo.

Recimo, kad igrate s Petrosjanom, najedanput vidite figure kao da su vam se našle u živom blatu. Ovu Botvinikovu izjavu trebalo je da shvatite kao njegov kompliment. On je bio škrt za bilo kakve komplimente.

Međutim, ne postoji osoba koja je Botvinika zamolila za pomoć a da on nije pomogao. On jeste bio čovek režima, i ostao je to do kraja. Talj je imao smisla za blagi humor, a Botvinik je bio sušta suprotnost. Uvek je bilo nešto cinično u njemu, sarkastično.

Evo primera.

Aleksandar Kotov, ruski šahovski publicista i velemajstor, napisao je knjigu o Aljehinu i primili su ga u Udruženje književnika. Kasnije, Kotov je bio kapiten sovjetske reprezentacije na Olimpijadi u Tel Avivu, 1964. Botvinika to nervira, otkud sad Kotov, kakve ovo ima veze sa književnošću? Ali Kotov je voleo da se progura. I sad, Ben Gurion, predsednik vlade, otvara Olimpijadu. Pošto je rođen u Rusiji, Ben Gurion je otvara na ruskom.

Onda se diže Botvinik i kaže: meni je žao što gospodinu Ben Gurionu ne mogu da se zahvalim na jeziku domaćina, ali ja ću zato govoriti jezikom Puškina, Tolstoja i Kotova. Strašno, mislim! Ali sa druge strane, on je i trpeo takav humor. Recimo, mi smo se uvek sporili.

Botvinik je protiv jugoslovenskog revizionizma i 1969. je došao prvi put da igra kod nas u Beogradu. Dolazim, a tamo Polugajevski, Geler, sede s njim. On kaže: Milunka, prvo da vas pitam – tad se završio meč Petrosijan – Spaski 1969 – za koga je navijala vaša publika?

Ja kažem: za Spaskog. A zašto? NJemu morate objasniti.

Pa zato, odgovorim, Mihail Vasiljevič, dosadili su Jermeni i Jevreji, krajnje je vreme da jedan Sloven bude prvi. Ovi oko mene se svi uplašili da ovaj sada ne uzme putnu kartu da se vrati nazad. Kaže, razumeo sam, idemo dalje.

On je umeo i da otrpi štos na svoj račun, ali je i pravio primedbe. Eto, to je Botvinik, sve je bio. Sve je bilo oštro, sve je to biber i paprika. Kasparov ne da me razočarao, on me je lično uvredio time što je tražio da se pojača bombardovanje Beograda i da se cela Srbija izbombarduje za vreme rata, 1999.

Svejedno je, uprkos tome što je to radio, što se petljao u tu politiku, ipak najveća šahovska ostvarenja su njegova.

On je pokupio sve od svojih prethodnika.

Ako tražimo savršenstvo, ko je najsavršeniji šah igrao od prvaka sveta, onda je to bezuslovno Gari Kasparov i najraznovrsnije je igrao šah.

Preuzeto iz knjige „Vek slikan mikrofonom“