Šah je u stagnaciji zbog kompjutera

– Mama nam je ispričala kako je to bilo – mi smo u kući imale jako puno šahovskih garnitura i tata je, s obzirom na to da je u Politici svake nedelje izlazila šahovska strana, sedeo ispred table i analizirao partije. Mi smo ga stalno zapitkivale: „Tata, tata, šta je ovo“, on nam je objašnjavao kako se koja figura kreće i tako smo zavolele ovu igru. Ja sam prvi turnir odigrala sa devet godina, Marija sa osam. Tradicionalni pristup u učenju šaha je praktično iskorenjen. U šahu i inače postoji stagnacija zbog pojave kompjutera. Mi smo sa tatom učile iz knjiga, bez računara, on je nama prevodio i strane knjige. Sistem rada je bio drugačiji. Danas ja ubacim vaše ime u kompjuter, on mi izbaci sve partije koje ste ikada odigrali. I ja se spremim na to otvaranje koje protivnik najčešće igra. Ranije to nije moglo – kaže Kosara. Razlika u godinama između njih dve je nepunih 12 meseci, pa su kasnije zajedno išle kroz šahovski svet. Podučavaju decu šahu u školama i vrtićima. Vreme kada počinju je od tri i po godine pa naviše.

– Šah je fantastični spoj igre, nauke, sporta i umetnosti i iz tog razloga vrlo lako može biti dostupan i razumljiv deci najranijeg uzrasta. Šah predstavlja prevenciju za zdravu ličnost. Pomaže u pripremi za usvajanje školskog gradiva i obaveza. Inicira i podstiče senzo-motorni razvoj, kao i korekciju grafo-motornih aktivnosti. Pomaže deci u jačanju samopouzdanja i saradnje u kolektivu. Jača emocionalnu stabilnost. Razvija kreativnost, intuiciju, pamćenje, analiziranje i zaključivanje – pričaju sestre.

Deca, objašnjavaju, vole pravila.

– Radimo sa decom onako kako je tata radio sa nama. Kada dete igra jednu partiju šaha dnevno, za mesec dana se vidi drastičan pomak u svim stvarima. Deca koja su imala problem sa koncentracijom i pažnjom, doživela su vidna poboljšanja. Čim u šahu počnu da se navikavaju na pravila, navikavaju se i na neke druge stvari. Decu učimo da se nikad ne predaju. Čak su neka rekla da bi volela da budu nastavnici šaha kad porastu, što nama negde godi – kaže Kosara.

Marija priča da je otac bio šahovski amater i istovremeno profesor književnosti, pa one danas spajaju te dve stvari kao šahovski pedagozi.

– Oca sam pobedila kada sam imala 13 godina. Onda je rekao – nema potrebe više da igramo, jača si…

Od šaha, kako kažu, ne može da se živi u Srbiji. Šahisti moraju da rade dosta stvari. Njih dve su završile Višu poslovnu školu, a rade i ako međunarodne šahovske sudije. Marija je bila državna prvakinja tri puta, igrala svetska i evropska prvenstva kao državna reprezentativka Crne Gore u šahu.

– Imamo crnogorske krvi, iako smo rođene u Beogradu. Ali u šahu vam nije potrebno državljanstvo da biste igrali za neku državu. Ranije je postojalo pravilo da može da se igra za bilo koju državu, sad su sveli to na susedne države. Ja nisam imala potreban nivo da bih ušla u srpsku reprezentaciju, a želja mi je bila da igram Olimpijadu, to je bio dodatan motiv – kaže Marija.

Šah je, kažu, jedan od sportova u kome nema razlike muško-žensko, ali ipak postoje neka ograničenja.

-Žene mogu da učestvuju na muškim turnirima, a muškarci ne mogu na ženskim. Ako nas navodite da kažemo da žene slabije igraju, to jeste… Jedina žena koja parira muškarcima je Judit Polgar. Žene u određenom trenutku postaju majke, stub porodice, to je opet neka druga priča, nisu posvećene više toliko šahu koliko porodici. Samim tim se gubi nivo igre. Muškarci mogu da se fokusiraju samo na jednu stvar – smeju se Kosara i Marija.

Što se tiče posla šahovskog sudije, on je, pričaju, specifičan.

– Šahovski sudija zapravo ne radi ništa. Šalim se, naravno. Sudija je zadužen za mir u sali. Za sporne situacije. Za nepredviđene situacije kad se sat isključi da izračuna koliko je vremena ostalo. Dešava se, opet, da među takmičarima bude kompjutera, bubica, ukoliko sudija to primeti, odmah diskvalifikuje igrača. To nije sve – mogu da ga suspenduju na određeno vreme. Turniri se mogu pratiti preko interneta, tako da se dešava da takmičari dobiju dojave, jer danas ima praktično nepobedivih kompjuterskih programa. Bolje je biti sudija nego učesnik – na turniru samo prvih deset dobija nagradu, a sudija u svakom slučaju dobija svoj honorar – pričaju.

Na dečjim turnirima, kažu, veći su problem roditelji nego deca.

– Više roditelji prave nered. Deca, kad su tata i mama tu, fokusirana su na roditelje. Zato je bolje da oni ne budu prisutni. Jedna devojčica je prošle godine igrala partiju, i kako bi roditelji ušli u salu, bila bi slabija, a kad nisu bili tu, igrala je super. Rekla sam ocu: nemojte više da ulazite jer vaša devojčica uvek pogleda u vas i odmah previdi neku figuru. Zato što verovatno pročita nešto na vašem licu da nije dobro, parališe se i uopšte ne razmišlja. On je ostao ispred i devojčica je posle toga pobedila dve partije. Ima tu i skrivenih ambicija kod roditelja da im deca budu najbolja, to je izraženo u svakom sportu, pa i šahu. Nama nije cilj da od dece pravimo velemajstore. Mi hoćemo da deca zavole šah, da ga prihvate kao igru, i da kroz taj šah vežbaju koncentraciju, pažnju, strpljenje, kreativnost…