Šajkače samo kao suveniri

Od daleke 1952.godine,kada je počeo da se bavi ovim zanatom,Radoslav je za šivaćom mašinom provodio i po 20 sati, a svoje odevne predmete prodavao u raznim mestima golubačkog i braničevskog kraja.

-Nekada je bilo posla i dobre zarade,sve dok se nije pojavila konfekcijska roba. Ljudi su kod mene šili godišnje po pet pari odela po modi koja je bila u to doba. I nekad i sad,vunena i suknena odela kao i šubare najradije kupuju stariji ljudi,uglavnom ovčari,pastiri i traktoristi,da ih sačuvaju od hladnoće – veli Radoslav,koji je krojački zanat izučio kod starog ‘’narodnog’’krojača ‘’abadžije’’ Smiljka Perića. Pet godina je proveo u njegovoj radionici i tu mu je za oko zapalo umeće šivenja ‘’srpske’’ šajkače za koju su danas zainteresovani i mladi. Mnogi ih kupuju da nose, a ima i onih kojima služi kao suvenir. Njihova je cena 300 dinara.

U vreme njegovog momkovanja momci-krojači i druge zanatlije lakše su zahvaljujući zanatu i spretnosti, dolazili do lepih devojaka.

– Tada smo mi krojači imali dosta posla za mlade devojke koje su dolazile kod mene u radnju da im šijem haljine od engleskog štofa ili košulje od lanenog platna. Abadžijski zanat je jedan od najtežih poslova,dodaje Radoslav.

– Sukno, čoja, platno, štof, mora se precizno meriti i uraditi „mustra’’. A zatim sledi šivenje i postavljanje postave i dugmadi koje najmanje volim da ušivam. Muka me uhvati kada treba precizno da provučem iglu. Hvala Bogu, niko mi za ovih 40 godina nije vratio odelo ili pantalone.

Šesdesetih godina prošlog veka kada je naša zemlja otvorila granice i kada su mnogi žitelji ovog kraja u potrazi za većom zaradom odlazili u zemlje Zapadne Evrope, u Švajcarskoj se 1970.godine našao i majstor Radoslav. Tamo je radeći svoj posao kao krojač proveo pet godina. Zaradio je nešto deviza od kojih je kupio nove šivaće mašine,zatim se vratio kući u Dobru gde je nastavio da radi svoj krojački zanat.

– Danas je sve manje posla,posebno nema interesovanja za moje proizvode,u prvom za „narodno’’odelo. Najviše radim na krpljenju pantalona i ostalih odevnih predmeta,jer je to ljudima najjeftinije-veli Radoslav.

Među mladima Dobre nema interesovanja za izučavanje krojačkog zanata.Mahom se opredeljuju za neproizvodna zanimanja. Zato pojedini zanati ovde izumiru. Radoslav i pored bolesti i danas sedne za šivaću mašinu, sašije po neku šajkaču ili zakrpi pocepane pantalone i to je sve od posla, pa njegova radnja polako nestaje,jer kako kaže, njegov sin Žarko kao i unuk Zoran ne žele da nastave porodičnu tradiciju bavljenja krojačkim zanatom po kome je ova porodica bila poznata minulih decenija.