Saladin i Ričard

Marko Nikolić: EZAN (22)

Izdavač: Književna omladina Srbije iz Beograda

I izdanje, 260 str. broš. povez, cena: 540 din.

O knjizi i njenom autoru, kao i o adresama knjižara gde se može knjiga kupiti, možete pročitati na sajtu izdavačke kuće Književne omladine Srbije:

www.kosrbije.rs

 

Tukli su teške bitke, ali Ričard nikad nije povratio Jerusalim. Poštovali su jedan drugog, ali se nikad nisu upoznali. Obojica su bili najveći vitezovi svoga doba, obojica su ratovali u ime svoje vere i iz ljubavi prema Svetom gradu, i obojica su ubijali u ime istog Boga.

Muslimani i hrišćani nisu se ubijali samo u Svetoj zemlji. Ubijali su se i u Andaluziji, i na Balkanu, i na Kavkazu, i u Istočnom Timoru. Muslimani su se tukli i sa hindusima na Indijskom potkontinentu, i dalje se tuku sa Jevrejima u Izraelu. Danas, četrnaest vekova nakon što se bog obratio Muhamedu u pećini posredstvom anđela Džibrila, dve najveće religije deli bezdan nerazumevanja i nepoverenja, a mostovi bratoljublja grade se tek od milostinje razumnih pojedinaca.

Hrišćani su kroz vekove tvrdili da je islam ništa više od ‘’krivotvorenog hrišćanstva’’ ili ‘’judaizma plus Muhamedovog poslanstva’’, nikad nisu priznali Muhameda za proroka i nazivali su ga grubijanom i demonom: Dante je u svoj Pakao smestio i Muhameda (‘’sejača skandala i raskola’’) i Alija; Martin Luter je opisao Muhameda kao ‘’prvorođenče Satane’’; čak i Jovan Pavle II, prvi papa koji je kročio u džamiju, i pored divljenja prema opštoj pobožnosti muslimana, nije mislio lepo o Muhamedu. Međutim, razmišljam da ako Muhamed nije bio prorok božji već čista varalica, takva strašna posledica mogla bi imati samo dva logična uzroka: a) bog je prilično neshvatljive ćudi kada je dopustio da se iz jedne velike laži izrodi velika, svetska religija od preko milijardu sledbenika koji su, štaviše, revnosniji i iskreniji vernici od samih hrišćana; b) bog nije mogao ništa da preduzme povodom te laži jer on ne postoji.

S druge strane, muslimanima nikad nije bilo ni na kraj pameti da prihvate da je Isus Sin božji i vazda su isticali superiornost islama kao poslednje religije.

Danas je svaki peti čovek na zemlji musliman, svaka deseta zemlja na svetu je arapska, a svaki peti musliman je Arapin. Kao što čovek na Zapadu, u svojoj sklonosti ka stereotipima, zamišlja Rusiju kao beskrajnu, zavejanu stepu u kojoj se Rus smrzava držeći u jednoj ruci balalajku a u drugoj votku, ili Srbiju kao zemlju veselih trubača, tako zamišlja i arapski svet kao jednu negostoljubivu pustinju sa ponekom oazom, u toj pustinji leže nekakve palate, a u palatama nekakve paše što uživaju u haremu crnookih lepotica koje pred njim igraju trbušni ples obavijene providnim velom uz orijentalne zvuke zurle što mame nekakve zmije iz korpi. Od svog nastanka pa do danas, Holivud je u preko hiljadu filmova prikazao Arape kao stereotip brutalnosti i neljudskosti. U jednom filmu arapski teroristi prete da dignu u vazduh milion ljudi, u drugom bogati i priglupi šeih balavi za američkom ženom, u trećem zavodljivi emir odvodi američku plavušu u svoj čardak i tu je utamničuje, u četvrtom palestinski negativac ubija nevine Jevreje, u petom prsate komando-gospe – la Lara Kroft odlaze da pobiju armiju zlih Palestinaca, u šestom Čak Noris tamani otpozadi tuce arapskih nevaljalaca.

S druge strane, ni slika zapadnih hrišćana kod muslimana nije zavidna. Jedan civilizovani Arapin je ovako opisao evropske krstaše: ‘’Svaki čovek u Francima može da vidi samo životinje, koji u najboljem slučaju imaju hrabrosti u borbi, što je uostalom i životinjama svojstveno. Franci ne znaju ni za samopoštovanje ni za ljubomoru. Dešava se da jedan čovek sa svojom ženom ide ulicom i pritom sretne kojeg drugog čoveka. Ako taj drugi počne da govori sa njegovom ženom, to je on jednostavno ostavi i ide dalje… Franci se ne briju po telu. Na nekim mestima izraste im dlaka kao druga brada. A ako muslimane vide pri kupanju, onda se tako oduševe da briju ne samo svoje telo, nego pozovu muslimanske berberine da im i ženama skinu dlake sa celoga tela’’.

Krstaški ratovi, evropocentrizam, kolonijalni imperijalizam, kapitalizam i globalizam učinili su da muslimani danas osećaju duboko nepoverenje prema Zapadu, i badava Toni Bler kaže da ceni islam i da voli da čita Kuran – muslimanski svet je odveć ogorčen na Zapad koji je, kažu oni, zagađen đaurlukom. Badava islam i salam (mir) imaju zajednički koren, badava u Kuranu časnom piše da ko ubije nevinog čoveka kao da je ubio čitavo čovečanstvo, badava je miroljubivi Muhamed skrenuo s puta čitavu vojsku kada je video da se kučka šteni – danas svet ne drhti pred fašizmom ili komunizmom, već pred fanatičnim islamizmom.

Čini se da ni raskalašni arapski kalifi, ni despotski otomanski sultani, ni mongolski svirepi osvajači, ni evropski surovi krstaši, ni imperijalistički kolonizatori sa Zapada, ni jahači rekonkiste nisu tako ponizili islam kao što to danas čine radikalni islamisti, militantni fanatici i džihadski ratnici. Za njih demokratija je anatema islamu. U radikalne oblike islama ubraja se vahabizam koji se bori protiv svetaca (vahabisti su porušili Huseinov mauzolej u Kerbeli), muzike, fotografije, pozorišta, igre, koji je doktrina avganistanskih talibana i Saudijske Arabije. Talibani su kalašnjikovima nažvrljali karikaturu islama. Opšte su poznati džihadski ratnici mudžahedini i drugi teroristi koji sa fantomkom na glavi odsecaju glave uzvikujući bismila i Alahu ekber, koji dižu sebe u vazduh da bi direktno ušli u dženete ispod kojih teku reke, i koji kolju sa ciljem da jednog dana geografska karta celog sveta bude zelena. Možda Osama bin Laden nije slučajno izabrao baš 11. septembar da zakuca otete avione u njujorške Bliznakinje kako bi objavio svetu novi džihad, budući da je 11. septembra godine 1683. okončana opsada Beča od strane Osmanlija čime je i prestalo širenje islamskog carstva po svetu.