Što ih je manje, više se o njima govori i piše. U Vojvodini je nekad bilo na hiljade salaša. Sada se u svakom ataru, ako ih ima, mogu izbrojati na prste. Većina salaša je porušena, neke nema ko da ruši.
Malobrojne su vlasnici prilagodili duhu vremena. Takvi čuvaju sećanja na davne dane i, naravno, služe osnovnoj nameni – donose zaradu.
Novosadski novinar Miroslav Božin poznat je po TV seriji „Čarde na Dunavu“ i istoimenoj knjizi, te još nekoliko gastronomskih vodiča kroz gradove i sela Vojvodine. Najnovijom knjigom „Salaši za vas, Turistički i gastronomski vodič“ („Prometej“ i „MB Promons“, Novi Sad 2018), on predstavlja 65 salaša od krajnjeg severa Bačke do obala „Save“ i juga Banata, uz recepte za 100 jela i 100 salašarskih pojmova. Pre polaska na put čitalac uz kartu Vojvodine saznaje ono što valja znati o salašima u književnosti i likovnoj umetnosti te o muzici na salašarskim lenijama. Potom autor navodi deset razloga za posetu salašima i onda počinje idila. Božin svakom stranicom potvrđuje ono što je rekao mudri Lala: svi salaši su isti, pa ni nalik. Za svaki se navodi ime vlasnika i adresa, opisuje se put do njega, slede podaci o broju sala, sedišta, ležajeva, parking mesta, o specijalitetima kuće te o dodatnim sadržajima.
Da autor nije kročio na svaki salaš, da ga nije slikao iz raznih uglova, da nije video i probao njihove đakonije – opis bi postao dosadan posle rednog broja tri. Iskusni novinar i gurman ima oko za detalje, ima duha i duše, pa nijedna priča nije ni nalik prethodnoj. Pristojan salašarski ručak traje bar tri sata. Božin, međutim, neprestano podseća da salaši nisu samo restorani u prirodi, udaljeni od naselja. Tamo se ide u provod, ali i na rekreaciju i edukaciju (da izvinu na izrazima davni salašari). Na salašima se priređuju svadbe, rođendanske i maturske proslave, letnje škole i logorovanja. Na mnogima gradska deca mogu da prvi put vide običnu svinju i mangulicu, konja, kravu i magarca, ovcu i kozu, morku i ćurku. Neki imaju svoja jezera s pecaroškim terenima. Salaši imaju struju i internet, ali većina ima i obeležja muzeja ili etno-kuća – od paorske peći i paorskih kola do davnih nošnji, nameštaja, posuđa i alatki. Ima salaša na kojima se nudi višednevni boravak, druženje s domaćinima, spremanje hrane u sopstvenoj režiji.
Na salašima se uvek naporno radilo, pa u knjizi nema recepata za skidanje kilograma. Ima mnogo zdravih kolenica i rebaraca, pačijih i petlećijih supa, rinflajša, pofezni i šufnudli, gomboca i bundevara, uz domaće rakije i vina. Miroslav Božin uživa kad piše i ume da prenese uživanje na čitaoca.
Knjigu zatvara poslastica za jezikoslovce – „Salaš u 100 reči“ velikog sportiste i novinara Pavla Maleševa. Svaki pojam tog leksikona, od ajgira do kalamćova, laboške i šinika, jeste pesma u prozi i pohvala negdašnjim salašarima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
