Salmon Ahtar: Potrebni su nam i prijatelji, i neprijatelji

Rođen u Utar Pradešu 1946, Ahtar je kao mlad otišao na stručno usavršavanje u SAD, i već je dugo profesor na “Medicinskom koledžu Džeferson” i psihijatar u tamošnjoj “Univerzitetskoj bolnici”. Prošle nedelje učestvovao je u četvorodnevnoj konferenciji “Evropske federacije psihoanalitičkih psihoterapeuta” (“EFPP”) koja je održana u Beogradu.

Autor je brojnih knjiga iz psihijatrije, a u Srbiji je poznat po “Psihologiji dobrote” i “Psihologiji patnje” koje je u prevodu Marine Vicanović objavio “Clio”. Pored naučnih dela, Ahtar je objavio i osam zbirki pesama. Rado gostuje na tribinama, a govori osobeno i prisno, sa mnogo primera iz života, proširujući vidike i upućujući ljude ka zaboravljenim ili potisnutim razmišljanjima i emocijama.

Koji su glavni problemi psihoanalize?

– Postala je previše skupa. Suviše je novca umešano u tu profesiju. Osim toga, za psihoanalizu je potrebno vreme. Ona se radi na duge staze, a ljudi su u žurbi. Kad sam bio mlad ja sam, a siguran sam i vi ovde, nosio sat na popravku. Sajdžija stavi monokl, i opravi ga. Danas nikome više nije potreban sajdžija. Ljudi bace stari sat i kupe novi. E, psihoanaliza je nalik popravljanju satova. Staromodna profesija. Zahteva vreme, preciznost i tačnost, mučna je i zamorna. I zato je u opasnosti. Mnogi neće da je sebi priušte jer ne bi da troše vreme. A ona je dobra za neke vrste muka. Ne i za sve. Za te druge potrebni su vreme i poseban, skupi tretman.

Kako se u svom radu borite sa ljudskom patnjom?

– Izvesna doza patnje je neizbežna u ovoj vrsti posla. Zamislite hirurga koji tokom operacije stoji jedanaest sati, a ne sme da prekine da operiše jer ga bole noge. Ili lekara u “Urgentnom centru”, koji ne može da kaže, e, sad bih baš spavao dvanaest sati bez prekida. Kad ste psihoterapeut situacija je identična. A to znači da svoje srce otvarate za određenu dozu uznemirenja, nespokojstva, bola i tuge. To je kao kad, recimo, živite u malom stanu a vaša sestra ili brat požele da vam dođu u goste. Gde ih smestiti? Gde ćete vi? Ali da imate više soba, onda bi oni mogli da ostanu koliko žele i niko nikom ne bi smetao. Tako i kod psihoterapeuta: srce postaje šire, njegov kapacitet da prima, i zadržava postaje veći. Sa praksom postajete iskusniji i bolje upravljate stvarima, sve ste ređe povređeni, tu muku bolje razumete a, nadajmo se, u privatnom životu imate druge stvari kojima možete da se bavite. Imate prijatelje, voljenu ženu ili muža, decu, knjige koje čitate, mesta gde putujete. I sve to predstavlja kompenzaciju za patnju koju primate od pacijenta. Ali jedna količina patnje je neizbežna. Da, da.

Znate, svaka vrsta posla je teška, ali one čiji je zadatak da pomažu ljudima uvek sobom nose žrtvu. A ako želite da se oslobodite svake žrtve, onda otvorite prodavnicu nameštaja. Tu, bar mislim, nema nikakvog žrtvovanja. Lično, nikad nisam držao radnju sa nameštajem, ali zamišljam da je, ako prodajete lep nameštaj, patnja manja.

Da li je socijalna anksioznost u svetu sve veća?

– U neku ruku jeste. Zato što se porodica smanjuje, ili je razbijena; dete odrasta sa manje podrške, pa je uskraćeno za više ljubavi. I ostaje gladno. A iz gladi mogu da se izrode pohlepa, bes, itd. Što, manje-više, stvara anksiozno društvo.

Zašto mrzimo?

– Zato što bismo, ako ne mrzimo, bili depresivni. Ljudskom biću su potrebni prijatelji i neprijatelji. Prijatelji, da nas podržavaju i da se zbog toga osećamo dobro, a neprijatelji da svoje slabosti prebacimo na njih. Onda su oni ti koji rade loše stvari, a mi ne moramo da mislimo da ih i mi činimo. Dakle, svakome su potrebni i jedni i drugi. Bar malkice.

Svedoci smo migrantske krize. Koji je izraz adekvatniji, migranti ili izbeglice?

– Postoji razlika. Migrant ima izbor, dok izbeglica nema. Migrant ima vremena da isplanira odlazak, dok izbeglica nema. Migrant može da se vrati u svoju zemlju, ali osoba koja je došla iz Sirije u, recimo, Nemačku sada ne može da se vrati u Siriju. Gubitak izbeglica i njihova trauma iznenadnog odlaska, pretnji po život, opasnog putovanja, mnogo su, mnogo veći. Pa je taj problem i te kako ozbiljniji.

Na Zapadu prema njima raste netrpeljivost. Je li reč o predrasudama, strahu od terorizma ili strahu od „Drugog“?

– Ovo drugo. Strah od terorizma je izmišljena ideja. Evo primera SAD koje, poznato vam je, hoće da iz straha zabrane ulazak ljudi iz nekih zemalja. Činjenica je, međutim, da su najveća nasilja počinili beli revolveraši. Kad je reč o pucnjavi po školama – nijedan izbeglica nije pucao. Masovnom ubijanju – nijedan izbeglica nije kriv. Od svih serijskih ubistava nijedno nije počinio izbeglica. Teroristički akti su u najvećem broju delo domaćeg terorizma. Ranije izbeglice koje su stizale u SAD iz Nemačke, Škotske, Irske, Engleske… bili su belci sa istim anglosaksonskim imenima. Ali sada izbeglice dolaze iz afričkih zemalja. Ti su ljudi kulturološki drugačiji, njihova je koža drugačija, jezik je drugačiji, pa su i mnogo više “drugi”. I mnogo više stranci. Otuda ta anksioznost prema drugome. Mislim, dakle, da je ideja SAD da su izbeglice došle da budu teroristi fantazija. Jer oni samo traže sigurnost za sebe. Oni su ti koji su već terorisani. Oni su žrtve terorizma.

Kako mirite psihoanalizu i poeziju?

– Poezija i psihoanaliza imaju mnogo zajedničkog. Obe se bave onim rečenim, i prećutanim. Obe leče. Kad pišete poeziju kao da vršite sopstvenu psihoanalizu, pokušavate da bolje razumete samog sebe. Psihoanaliza je kao da dvoje ljudi pišu poeziju zajedno.

Da li svetom danas vlada egzistencijalna zebnja?

– Mislim da prisustvo nuklearnog oružja jeste stvorilo zebnju. Zapad je anksiozan i zato što crni ljudi i muslimani tamo dolaze, i svojom kulturom predstavljaju pretnju. Srednji istok i Istok su anksiozni jer tamo odlazi američka kultura. Svi se boje da će njihova kultura izumreti, i u svakome anksioznost bukvalno raste. Iz toga se rađa fundamentalizam jer je reč o regresivnom idealizovanju samo jedne kulture. A to nije dobro. Svet ide u dva pravca. Jedan je hibridizacija i globalizam, a drugi je fundamentalizam. I to je rat; ne kao što mnogi misle između muslimana i Zapada, već između konzervativaca i liberala. Između dva drugačija sveta.

Kada ste bili u Beogradu 1991, hteli ste da posetite Titov grob, a niste imali vremena?

– Nije tačno da nisam imao vremena, nego ljudi nisu hteli da me tamo odvedu. A preklinjao sam ih.

Pa zašto vas nisu odveli?

– Zato što ljudi u Beogradu mrze Tita. A ja sam hteo da tamo odem jer smo još kao deca u Indiji odrastali uz lidere “Pokreta nesvrstanih”. I kad sam došao u Titovu zemlju, a domaćini pitali šta bih voleo da vidim, ja sam rekao: Titov grob. Svi su se divno ophodili prema meni, bilo je puno hrane, puno pića, puno zabave, puno poštovanja, ali me nisu odveli na Titov grob. Ovoga puta ću da odem.

Hoćete?

– Moram. Onda nisam znao kako. Ali sada hoću. Uzeću taksi i otići ću sam. I to iz ovih stopa. Je li Tito i dalje tamo sahranjen?… Šalim se, šalim se.

(Odmah po završetku intervjua, vođenog u prostorijama izdavača, Ahtar je zamolio da mu pozovu taksi, i posetio Titov grob.)