„Samo Beograd je Srbija, druga deca ne postoje“: Svađa zbog Šapićevih udžbenika

Na Fejsbuk stranici Danasa razvila se živa polemika u kojoj čitaoci mahom negoduju zbog toga što je gradonačenik Beograda Aleksandar Šapić ispunio svoje obećanje.

I dok je roditeljima beogradskih osnovaca i srednjoškolaca laknulo što ove godine ne moraju da izdvajaju novac za paprene školske knjige, građani iz drugih opština i gradova su ogorčeni što besplatni udžbenici nisu obezbeđeni za sve učenike u Srbiji.

„Sve će to neko platiti, drugi gradovi nemaju škole“, „Samo Beograd je Srbija, druga deca ne postoje“, „Po kom osnovu udžbenike dobijaju samo beogradska deca“, pitaju se čitaoci u komentarima, citirajući poznatu krilaticu da „Srbija radi, a Beograd se gradi“.

„Pa zar u Beogradu nisu najveća primanja i šta će biti sa decom iz krajeva koji nisu razvijeni“, upitao je jedan komentator dok drugog zanima da li će ovaj potez beogradske vlasti umiriti stanovnike prestonice pred najavljeni talas protesta na jesen.

Ima i onih koji zaključuju da „sve pare od poreza idu u Beograd“, da „samo Beograđani treba da školuju svoju decu, a van Beograda je dovoljan sendvič i narod zadovoljan“.

„Je l to po predizbornom sloganu Samo za našu decu“, pita se jedan od naših čitalaca dok drugi konstatuje:

„Besplatni udžbenici, besplatan prevoz, besplatni vrtići, najviše se ulaže u Beograd, a mi na jugu ni krede nemamo“.

Veliki broj građana smatra da je na delu diskriminacija učenika iz ostatka države, ocenjujući celu ideju sramotnom, uz poruku da „i u unutrašnjosti postoje deca“.

Na to su, po svoj prilici Beograđani, uzvratili konstatacijom da je Šapić gradonačenik Beograda, poručujući kritičarima da se obrate svojim lokalnim samoupravama i pitajući zašto bi se novcem iz beogradskog budžeta plaćale školske knjige za đake iz drugih delova države.

„Neka se svaka opština odrekne reprezentacije (fonda za piće, proslave, benzin, poklone) i eto para za udžbenike“, glasi jedan od predloga.

Bilo je i dilema zašto se ne dozvoli roditeljima da kupe Kavčićeve udžbenike koji su značajno jeftiniji od drugih izdavača, a jedna čitateljka je primetila da „besplatni udžbenici jedne godine ne znače ništa kada 11 godina plaćamo nenormalne cene“.

Među komentarima se mogao pročitati i „da za stadion ima, a za udžbenike nema“, dok se jedna čitateljka našalila konstatujući: „Vesićevi tableti, Šapićevi udžbenici, Vučićeve hiljadarke i opet nezadovoljni“.

Vest o tome da je beogradskim školama krenula isporuka udžbenika podelila je i same prosvetne radnike koji su na društvenim mrežama polemiku o diskriminaciji dece iz ostatka zemlje prebacili na teren standarda prosvetara koji žive u glavnom gradu i onih iz unutrašnjosti.

Nije ovo prvi put da vlast „baci kosku“ oko koje se glože prosvetari. Konstatovali su to neki nastavnici, čudeći se što obrazovani pojedinci iz njihovih redova nasedaju na tipične predizborne trikove vlasti, podsećajući da je svađa buknula i kada je Šapić delio vaučere učenicima i zaposlenim u beogradskim školama.

Neki prosvetni radnici su sugerisali kolegama da „uhvate za gušu“ njihove gradonačenike i predsednike opština da i oni iz budžeta obezbede besplatne školske knjige za đake sa teritorija tih lokalnih samouprava.

Bilo je i komentara da Beograđani ne letuju o trošku opštine u Paraliji, i da bi umesto „2.000 za gospođu“ mogli da se kupe udžbenici.

Po sistemu „zavadi, pa vladaj“, kako je to primetilo više prosvetara, razvila se raspravao tome da li se uz prosvetarsku platu lakše živi u glavnom gradu ili unutrašnjosti, da li bi prosvetni radnici u Beogradu iz solidarnosti mogli jednom da kažu da nešto neće jer nisu dobili svi, ko su učesnici štrajkova ispred Vlade, a ko sedi kući…

Ni predlog da beogradski učenici svoje prošlogodišnje komplete poklone deci iz unutrašnjosti „s obzirom da su povlašćeni“ nije naišao na razumevanje svih, pa dok su neki ovu ideju hvalili, drugi su i u tome videli diskriminaciju učenika iz ostatka Srbije, koji bi u ovom slučaju imali polovne knjige, a beogradski đaci nove.