Samo da pitam imaju li lek

Moji „sapatnici“, mahom pripadnici mlađih generacija, uz ponekog „seniora“, uglavnom su disciplinovano sledili zdravstveno uputstvo o „držanju“ razdaljine, a prilikom ulaska u apoteku primenjivano je pravilo „dva po dva“, mada je bilo i onih koji su pokušali da „eskiviraju“ bonton, ponavljajući kao mantru: „Samo da pitam imaju li lek koji mi je potreban“, ali „čekači“ nisu bili raspoloženi da propuštaju bilo koga preko reda, sem starijih ljudi, koji nisu ni tražili „povlastice“.

Bio je tu i jedan mlađi čovek u prsluku kao krv crvene boje, skrenuo je svima pažnju bezuspešnim pokušajima da se „promuva“, ali kada je shvatio da je praćen prekornim pogledima nas ostalih, odustao je od pokušaja, odnosno shvatio je „da mu trud beše uzalud“.

Ljudi u redu uglavnom su prekraćivali vreme gledajući u mobilne, momak i devojka sa velikim koferom nervirali su se što će zbog dugog čekanja propustiti autobus za svoj rodni grad (ne znam koji, nisu rekli), a sredovečna gospođa iza mene ćaskala je telefonom sa svojom drugaricom obavestivši je „kako su ljudi poludeli pa kupuju po 20 kilograma brašna“, kao i da je „dezinfikovala brave“.

Pokoji slučajni prolaznik zastajkivao je nakratko da pita „ima li maski“, ali pošto smo mi iz reda već u prvoj fazi našeg čekanja obavešteni:“Nema maski, nema rukavica, nema ničeg za dezinfekciju“, spremno smo kao hor odgovarali:“Nema“.

Kada sam, najzad, kročila u apoteku osetih se kao da sam došla u El Dorado, obećanu zemlju… Apotekarka – agilna, okretna, omanja, postarija žena sa paž frizurom kao u serijama koje opisuju viktorijansku epohu, popravi mi raspoloženje vedrim duhom i ljubaznošću, a naročito se razneži kad joj rekoh da je i moja mama farmaceut i da „ovih dana pada s nogu od posla“. Nakon što sam platila lek, pomislih nešto u stilu akcionih junaka:“Misija izvršena“.

Vraćajući se kući na Zvezdaru koračala sam Bulevarom, nekada revolucije, sadašnjim kralja Aleksandra… Setih se usput i svog omiljenog filma „Bulevar revolucije“, koji sam gledala, bez preterivanja, desetak puta… Proleće se već oseća u vazduhu, ali ulice su sablasno puste zbog korona pošasti…

Pomislih – kad sve ovo prođe (a mora proći) – i pandemija i druge nedaće, još više ću se radovati lepoti malih stvari (patetično, možda, ali istinito) – zagrliću mamu, popiću čašu vina ili espreso (a može i jedno i drugo) sa tatom i njegovim najboljim drugom (vernim čitaocem Danasa), ponovo ću uživo „bistriti“ male i velike teme sa prijateljima i kolegama iz moje redakcije (sa kojima ovih dana imam samo virtuelni kontakt putem Vajbera, mejla i sms-a), posetiću dedu u selu, i, na kraju, ali ne i najmanje važno – konačno ću sa dečkom otići u Solun za Novu godinu, jer, je, kako su to lepo otpevali Indeksi: „Život samo ovaj jedan“…