Sanja Dimoski: Sigurna sam, dete je otac čoveka

***

Jedno od mojih osnovnih sećanja je sopstvena slika u zelenom carstvu dvorišta omeđenom ulicama Strahinjića Bana, 7. jula i Gospodar Jovanove. Tamo sam imala slobodu i samostalnost, a ipak bila dovoljno blizu svojima koji su sa prozora mogli da vide da li je sa mnom sve u redu, i što je još važnije, dovoljno blizu da ih dozovem, svaki put kada bih želela da proverim da li su tu.

***

Mnogo kasnije, kada sam postala psihoanalitičarka, razumela sam koliko je važno prisustvo i pouzdanost sveta odraslih, a opet i sloboda i kreativnost da kao deca gradimo svoje svetove.

***

Moji koreni vezani su za Crnu Goru, mada u njoj nikada nisam živela. Porodice mojih roditelja potiču iz predivnih predela oko Lima, Zlorečice i Komova, odnosno Rijeke Crnojevića, Skadarskog jezera i Virpazara. Ali, u Crnoj Gori već više kolena nema moje rodbine, tako da je odnos prema njoj više romantizovan.

***

Moja porodica nikada nije ličila na stereotip „crnogorske porodice“, sa svim značenjima koje to podrazumeva. Osećam snažno divljenje za svoje pretke koji su toj vrleti otkrivali i zaljubljivali se u levičarske ideje, postajali predratni komunisti, borili se protiv fašizma i u tim borbama gubili živote ili pobeđivali.

***

Ranih 70-ih godina doselila sam se na Novi Beograd. U to vreme, mogla sam da osetim samo najbolje aspekte socijalizma, tek kasnije shvatajući da oni nisu jedini.

***

Jer, krenula sam u tek sagrađenu osnovnu školu, savremeno arhitektonsko zdanje u obliku deteline sa tri lista, s fasadom u šarmantnoj roze boji i učionicama nepravilnih geometrijskih oblika.

***

I školski sadržaji bili su bogati, uz neizbežan društveno-koristan rad, kada bismo zvonili na vrata stanova okolnih zgrada, sakupljali stare novine i takmičili se sa drugim odeljenjima ko će na taj način više doprineti nekoj humanitarnoj akciji. Bila bih srećna da i današnja deca imaju slična iskustva.

***

Kao dete, nisam ništa sporno videla u kolektivnim izlascima sa nastave, kada smo zajedno sa učiteljicom mahali zastavicama i tako dočekivali ili ispraćali Tita. On je često putovao, a mi često izvodili taj performans.

***

Ne znam da li je sve to zajedništvo – zajednički sistematski pregledi, zimovanja, rekreativne nastave i stalno podržavanje drugarstva, uticalo na to da neka od mojih najbliskijih prijateljstava potiču baš iz tog perioda. Ili je sve to ideološka paradigma koja se introjektovala u moj vrednosni sistem?

***

U svakom slučaju, srećna sam što sam odrastala na kosmopolitskim vrednostima. Bio nam je poznat Park prijateljstva na Ušću, u kojem su državnici Pokreta nesvrstanih sadilli mladice drveća, a mi deca dobijali poruke kako je to društveno poželjno ponašanje. Danas, u vreme nemilosrdne seče drveća zbog gondole na Kalemegdanu, sve ovo izgleda kao bajka.

***

U svakom udžbeniku iz mentalne higijene, na nekom mestu će biti naglašen značaj vršnjačke podrške za adekvatan razvoj. Moja mama, učiteljica u penziji, umela je da mi kaže: „Meni je važnije da imaš dobre drugarice nego dobre ocene.“

***

Ženska prijateljstva… Možda bi mogla da se pišu velikim slovom – kao poseban psihološko-sociološki fenomen. Moje drugarice i ja imale smo tzv. „sveske“ koje je svaki dan po jedna od nas četiri, svaka nazvana po nekom članu Bitlsa, nosila kući i u njoj pisala „sve što joj padne na pamet“.

***

Tamo su završile razne pesme, aforizmi, kičaste slike zaljubljenih parova, ali i ogovaranja, komentari na nastavnike i mnogo, mnogo prostih reči. Bile smo „dobra deca“, odlične učenice i primerne u svemu, ali smo u tim sveskama ostavljale i one neobuzdane, proste, pa i brutalne delove puberteta i adolescencije.

***

I danas svaka od nas ima po jednu takvu „svesku“. Malo me je sramota… ali razumem da je to bio odličan „kontejner“ i da je dobro što je postojao kao mesto za nedozvoljene sadržaje. Možda je serijal „Seks i grad“ više zavredeo svoju popularnost na konceptu ženske solidarnosti nego ženske seksualnosti.

***

U vreme mog mladalaštva, Beograd je uglavnom bio siguran grad. To je ono vreme kada sam sa istim tim prijateljicama „overavala“ popularna mesta za izlaske. Pre svega diskoteke, a pre svih, one studentske, jer bi nas tamo primali pošto još nismo bile punoletne. Bona Fides i KST.

***

Vremenom, Beograd je postajao grad sa fensi i kvazi underground džez klubovima. Ja pripadam generaciji koja je volela da pije votku i izlazi na mesta čiji su nazivi (npr. „Ilegala“) ponekad stvarali doživljaj da smo nešto posebno, pošto izlazimo na mesta koja nisu poznata baš svima, što je bila narcistička iluzija s kojom morate da se obračunate dok ste još mladi.

***

Čini mi se da je sloboda koju su nam roditelji dali omogućila da, srećući puno ljudi, naučimo i da se čuvamo, procenimo situacije i živimo bez njihove neposredne zaštite.

***

Moje studije psihologije su se u najvećoj meri odvijale u maniru „stare škole“ profesora. U tome su najupečatljiviji bili eminentni profesori Bibi i Boško. Slavoljub Radonjić, sa svojim sporim hodom kojim se gegao do slušaonice 101, u kojoj nas je već na prvom predavanju upozorio da studije psihologije nisu za one sa ambicijom da razumeju sebe ili druge. Kakav nemilosrdan realizam!

***

Svi smo mi, bar jednim delom, pretendovali da razumemo „ljudsku dušu“, a on nas je učio svemu onome što u psihologiji nije spekulativno. A onda bi, možda baš u sledećem terminu, u slušaonici 103, slušali Boška Popovića, koji je ličio na predratnog gospodina, uvek u odelu i sa kravatom, na čijim ispitima smo pisali ćirilicom (jer smo shvatilli da je tako pametnije) i koji nas je uvodio u psihoanalitičku teoriju ličnosti.

***

Doživljavali smo ih kao ljute neprijatelje, u boju između bihejviorizma i psihoanalize. Mi, studenti, naivno smo želeli da se što pre pozicioniramo u tom dualitetu, a neki od nas su već smišljali neke svoje psihoterapijske pravce koji su, srećom, trajali koliko i pauze između predavanja.

***

U svakom slučaju, ja sam se i Bibija i Boška plašila, imala neko strašno osećanje strahopoštovanja, a sa time obično ide i blago osećanje studentske minornosti. Nisu ni drugi profesori bili mnogo interaktivniji.

***

Žalim što moje školovanje nije prošlo u duhu razvijanja kritičkog mišljenja, što nije bilo promišljanja, debata, sučeljavanja, što se profesori nisu mnogo posvećivali zadatku da nas nauče kako da budemo slobodni ljudi… što nas nisu tome učili baš tu, u zgradi iznad magijskog platoa, mestu mnogih velikih početaka.

***

Moje prvo radno iskustvo odvijalo se u nekoj drugoj, surovoj realnosti. Počela sam da radim u popravnom domu, sivom domu, onom domu o kojem su vaspitači pričali, a Goran Marković napisao scenario i snimio „Specijalno vaspitanje“, naš najverniji film o toj temi.

***

Ali kad si mlad, nosi te entuzijazam, svet vidiš kao mesto koje se može popraviti i ništa ti nije teško. Tek kasnije sam shvatila, a naročito kada sam postala majka, da je rad na tom mestu ostavio neizbrisivu ranu u meni.

***

Videla sam nevoljenu, neželjenu, odbačenu, zlostavljanu, često seljenu, maltretiranu decu. Kada biste hteli da ih pomazite po glavi, često bi se izmicali, jer jednostavno nisu umeli da prime nežnost.

***

Kao mladu početnicu, iskusni vaspitač me je jednom, tek što su svi domci dobili patike iz neke humanitarne pomoći, pozvao da sa njim obiđem dom. Penjemo se stepenicama do njihovih prostorija, a on kaže nešto u stilu: „Sad ćeš da vidiš.“

***

Nije prošlo ni sat vremena od kako su patike stigle, a mnogi su ih već „odneli kod tetke, da ih čuva“. Patike su uglavnom završile u zadnjem dvorištu, bačene preko terase, kako bi ih kasnije krišom uzeli, prodali i ponovo bili loše obuveni. Ali, to je ono što se naziva „poremećaj ponašanja“, nemogućnost da za sebe budeš dobar i primiš dobro od drugih.

***

Kasnije sam radila sa heroinskim zavisnicima. Za zavisnika supstanca postane veća od svega. Čovek se izmeni, poput Bilba Baginsa, dobrodušnog hobita iz filma „Gospodar prstenova“ koji se u prisustvu prstena izobličava u čudovište i monstruma.

***

Zato ne treba biti blizu supstanci i ne treba ih legalizovati. Jer, zavešće te, omamiće te, ojačaće te, utešiti i privremeno dati ono za čime patiš… Poštovala sam svoje pacijente, jer su se borili u možda i najtežim bitkama koje život može da donese.

***

Takođe, bila sam u prilici da posmatram ljudski karakter. Neki od mojih pacijenata nikada ne bi svojim devojkama dozvolili da probaju heroin, dok su ih drugi uvlačili u problem, zloupotrebljavali ih i njima manipulisali. Izgleda da li su iracionalne strasti, nezavisno od njihove prirode, bliske ljudskoj prirodi.

***

Sve te godine praćene su i onim što mi psihoanalitičari zovemo trening. U pitanju je međunarodno priznata edukacija iz psihoanalize, tretmana koji podrazumeva rad na nesvesnom, u kojem klijent leži na kauču i ima seanse više puta nedeljno.

***

U mom životu to je bilo nezamenjivo iskustvo. Odlasci na sopstvenu analizu pet puta nedeljno, pa tako četiri godine. Da u seansama, zajedno sa mojim analitičarem, dragim Alekom Vučom, koji je prerano umro, osluškujemo, tumačimo i menjamo moj unutrašnji svet, kako bih kasnije mogla dobro da razumem i sebe i svoje buduće klijente.

***

Supervizije su podrazumevale i dugogodišnji nedeljni prikaz seansi koje vodim sa svojim klijentima. Pokazaće se da je ta dijaloška forma prikazivanja svog rada, sa kojom sam se srodila, za mene bila podsticajna.

***

Otkrila sam magiju dramskih tekstova čije likove i njihove psihopatologije sam počela da tumačim i tako se odmaram od analize „u realnom svetu“.

***

Sticaj okolnosti je hteo da Dejan Mijač od mene zatraži pomoć u tumačenju jednog ženskog lika, devojke sa veoma oštećenim kapacitetom za vezivanje. Kada sam probala da mu je objasnim, on bi svaki čas svoje viđenje skretao ka nečem romantičnom i idealizovanom.

***

Nakon susreta, počela sam da mu zavidim. Možda ipak postoji posao koji je lepši i od mog?! Jer dramski umetnici uvek mogu, bez odgovornosti koju nosi posao psihoterapeuta, da kreiraju svoju realnost, da puštaju mašti na volju i budu nesputani, dok mi moramo, ponekad veoma strpljivo i naporno da razumevamo čoveka „od krvi i mesa“, sa svim njegovim limitima.

***

Moja najveća književna fascinacija je Krleža. Mislim da je on toliko veliki stvaralac, da svako može imati svog Krležu. Moj je onaj genijalan tvorac psiholoških likova i psiholoških i psihopatoloških zapleta.

***

Od svih Krležinih likova, Leone Glembaj je najmarkantniji. Godinama sam fantazirala o tome kako bi Leone Glembaj asocirao na kauču. A onda sam napisala i objavila „Ispovest Leona Glembaja“, jednu dramsku minijaturu sa mnogo psihoanalize. Njegovu ličnost sam tumačila u istom ključu kao što je nekada davno to činio Krležin prijatelj Hugo Klajn, psihijatar, psihoanalitičar i pozorišni reditelj.

***

Kroz dugogodišnji psihoterapijski rad nametala mi se veza između psihoterapija i sadržaja omiljenih bajki mojih klijenata. Uspešna terapija može da se posmatra i kao zbirka arapskih priča „Hiljadu i jedna noć“. Svaka bajka koju je Šeherezada pričala, kao i svaka seansa, ima svoju funkciju i dovodi do postepenog ozdravljenja.

***

Duboko sam uverena da je čoveku potrebna mudrost starih vremena, uvid u postepeni i spori rast ka razrešenju sopstvenih konflikata, a ne instant koučing novog doba koji nas samo vežba da budemo efikasniji.

***

Rad na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju podrazumeva još jedno moje ja. Ovo Ja je veoma odgovorno i sistematično.

***

Često ljudi ne razumeju zašto je posao profesora na fakultetu težak, jer je u prvom planu činjenica da sa studentima radimo dva-tri dana nedeljno. Baviti se naukom podrazumeva stalni naučni rad, kontinuirano pisanje naučnih radova, njihovo izlaganje ili publikovanje.

***

Baviti se psihologijom ometenosti znači izučavati psihološku vulnerabilnost osoba sa različitim vidovima ometenosti. Ta njihova vulnerabilnost, bar jednim delom, nastaje „ogledanjem“ u socijalnoj sredini koja je puna izraženih ili neizraženih predrasuda. Danas je popularno govoriti o inkluziji, ali moj je utisak da smo za nju kao društvo potpuno nespremni.

***

Moji studenti su prošli više-manje isto ono školovanje kao i ja. „Bolonja“, sa svim svojim promenama, od kojih su mnoge kozmetičke prirode nije donela suštinsku promenu načina studiranja – male grupe studenata, interaktivnu nastavu, partnerski odnos između profesora i studenata.

***

Poštujem svoje studente, jer mi se čini da se treba diviti svim mladim ljudima koji su u ovo vreme, koje bih nazvala „postautentično“ rešili da studiraju na ozbiljnim fakultetima, i to humanističke nauke.

***

Spoj psihologije ometenosti i dramske umetnosti pretočila sam u psihološko-dramske projekte. Cilj projekata je bio prevazilaženje straha od govora i javnog nastupa mladih sa dugogodišnjim mucanjem. Kroz radionice i pripremanje predstava psihološki benefiti su postajali vidljivi!

***

Uzbuđenje pred prvu premijeru, kada niko od nas još nije znao koliko će mucanje biti „vidljivo“, bilo je toliko da smo, nakon generalne probe, kada publika samo što nije ušla u salu, svi skoro plakali od uzbuđenja i sreće što smo zajedno stigli do tog trenutka.

***

Mislim da ne preterujem ako kažem da je ovo iskustvo koje nas je sve menjalo. Sada upoznajem studente logopedije sa ovim nestandardnim formama psihološkog tretmana mucanja u nadi da ćemo zajednički moći da ih realizujemo nadalje.

***

Ako bih srela neku „zlatnu ribicu“ koja ispunjava samo želje koje su profesionalne prirode, poželela bih da počnem da se bavim sintezom psihoanalize i terapije dramom, da sa svojim bivšim i sadašnjim studentima otvorim inkluzivnu scenu i da konačno, nakon mnogo pokušaja, napravim predstavu koju izvode stare osobe.

O sagovornici

Sanja Dimoski je psihološkinja, dr sc., profesorka na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Univerziteta u Beogradu iz oblasti psihologije ometenosti. Objavljuje naučne radove, a poslednji je monografija „Psihologija mucanja“ objavljena ove godine. Godine 2009. završila je edukaciju iz psihoanalize u okviru Beogradskog društva za psihoanalizu, odnosno Svetske psihoanalitičke asocijacije (IPA). Članica je Društva za psihoanalitičku psihoterapiju Srbije. Razvija multidisciplinarnost, naročito u oblastima psihoterapije i dramske umetnosti. Autorka je inkluzivnih dramskih projekata koje su realizovali udruženje „Srebrno drvo“ i Dečji kuluturni centar Beograd. Osim naučnih publikacija, objavila je i knjigu „Čudesno u nama – od bajke do psihoterapije“ i dramsku minijaturu „Ispovest Leona Glembaja“. Živi i radi u Beogradu.