Sankcije nemaju značaj

Slično je i sa Iranom, budući da uprkos sankcijama, Teheran ne odustaje od nuklearnog programa. Štaviše, stiče se utisak da za ove dve države važi 'šta te ne ubije, to te ojača', odnosno da upozorenja Saveta bezbednosti UN na tamošnje režime deluje kao eliksir bez obzira na patnje naroda.

Na zasedanju SB UN, koje je održano u ponedeljak, Vašington je zapretio da će delovanje Pjongjanga imati „značajne posledice“, što ovih dana zapravo podrazumeva „strože sankcije“. Međutim, sve ukazuje na činjenicu da to neće doneti željeni rezultat. Takve mere će zapravo samo produbiti siromaštvo naroda Severne Koreje, i to zahvaljujući njegovoj vladi. Sankcije imaju najveći kontraefekat u diplomatiji, a ipak se primenjuju. Postavlja se pitanje zašto.

Polazi se od pretpostavke da sve zemlje reaguju na spoljni pritisak onako kako bi reagovala neka kapitalistička demokratska zemlja. Vlada uverenje da će loš režim promeniti odluku i staviti finansijski interes ispred onoga što smatra nacionalnim interesom. „Pametne sankcije“ (a zapravo su glupe) podrazumevaju da bogati mogu da budu kažnjeni a da se pritom ne kazne siromašni i da supruge svih diktatora žele da otputuju u inostranstvo i kupuju u prestižnim buticima. Takođe se smatra da trgovina određuje političko delovanje i da političko delovanje zasenjuje diktaturu.

Ekonomske sankcije su u velikoj meri popularne među zapadnim političarima ne zbog efekta koji se njima postiže već zbog njihove želje da se pojave na međunarodnoj sceni i da ih drugi vide da „nešto rade“. One predstavljaju najjeftinije pribežište „laptop-bombardera“ globalne intervencije.

Osim Severne Koreje na meti sankcija je i Iran. Sve trenutno ukazuje da pooštravanje sankcija nije dalo rezultate, odnosno da Teheran nije odustao od nuklearnog programa. Zapravo je stvaranjem paranoje verovatno postignut kontraefekat. Nastupila je inflacija i kolaps valute. Zbog sankcija pati običan narod, a takođe je učvršćen prezir prema Zapadu i „velikom Satani“ – Sjedinjenim Državama.

Sankcijama, međutim, nije umanjena moć ajatolaha ili njihove privatne vojske – Revolucionarne garde. Stiče se utisak da su moćniji nego ikada ranije, dok su (relativno) umereni političari u civilu spali na izražavanje besa i hapšenja dece jednih drugih. Ispostavlja se da iranski nuklearni program napreduje nezavisno čak i od sopstvenih državnih organa.

Loše stvari ne prestaju da se događaju zahvaljujući sankcijama. Njima se samo ograničavaju diktatori i slabi ekonomija i urbana srednja klasa. Kako je ajatolah Ali Kamenej rekao u jednom svom govoru pre godinu dana, sankcije jesu „bolne, ali se zahvaljujući njima više oslanjamo sami na sebe“. Činjenica je da režimi pod sankcijama često budu smenjeni, ali to nije dokaz da sankcije daju rezultate, već da je potrebno vreme i neretko rat da bi one bile „efikasne“.

Tema sankcija međutim nije dovoljno istražena jer one više predstavljaju diplomatsku ideologiju nego nauku. Stav Roberta Pejpa, akademca iz Čikaga, da samo pet od 115 slučajeva sankcija koje su nametnute od rata mogu da daju rezultate, a koji je izneo 1998. u okviru debate u magazinu Međunarodna bezbednost, gotovo da nije osporavan. Pejp je naglasio da najveću cenu plaća stanovništvo država koje su meta sankcija, odnosno nedužni civili koji nemaju mnogo uticaja na ponašanje svojih vlada, a to zapravo predstavlja poziv u rat.

Ako Iran zaista želi da napravi nuklearno oružje, to će i da učini, naročito ako mu se zbog toga još i preti. Takve države tako reaguju na pritiske. Od spornih izbora 2009. pretnjama i sankcijama nije oslabljena odluka režima u Teheranu da nastavi razvoj nuklearnog oružja. Pre će biti da je na ovaj način zapravo oslabljen otpor prema odluci Teherana.

Autor je novinar i pisac. Radi za Gardijan i Bi-Bi-Si. Urednik je u Tajmsu i London ivning standardu. (Objavljeno 13. februara)