Šarm Pariza

Jedan od mojih književnih ljubavnika, latinoamerički pisac Ernesto Sabato, u svojoj testamentarnoj knjizi: „Pre kraja“ kaže: „Najveći luksuz modernog sveta je ljudski susret”… I ja se slažem sa njim. Postoje neki ljudi, neka mesta, neki događaji koji nas dodirnu i mi se promenimo…

Kada uđem u avion, meni se promeni stanje svesti. Nažalost, u siromašnoj Srbiji, sa skromnom penzijom, putovanja su za mene danas luksuz. U mladosti, mesto mojih maštanja bio je Pariz, gde sutra odlazim nekim „pekarskim avionom“. Danas, to je Rim. Obići sva kultna mesta u Rimu, i sve kultne kafeterije, na motoru, sa prijateljem Srđom Mirkovićem, odličnim art fotografom, doživljaj je koji se ne zaboravlja. Kao i poseta njegovom i Dudinom domu u Rimu…

Subota, 25. novembar

Pre leta za Pariz otvaram kompjuter. Prijatelj iz Rima, Srđa Mirković, šalje mi dvadesetak prekrasnih fotografija tek restaurirane, prve kuće (1904) koju je projektovala prva dama srpske arhitekture Jelisaveta Načić ( 1878 – 1955). Mala, siva, trošna, sklona padu kuća, pod zaštitom države, nekad poznata kao kuća knjižara Marka Markovića, pretvorena je u pravu „Dorćolsku lepoticu“, biser kulturne baštine Beograda. Raskošnog prostora, zahvaljujući radovima Kompanije GJ 47 i Aleksandra Kovačevića i njegovog timu. Na ovoj kući, kao i na Školi „Kralj Petar Prvi“ kraj Saborne crkve, najbolje se može čitati estetika i filozofija čuvene arhitektice. U toj kući, na uglu Jovanove i Kapetan Mišine ulice, sada je smešten novi restoran iz popularnog lanca „Smokvica“, pa se kuća može videti svakoga dana.

Danas raskošna i udobna kuća, u kojoj se odlično vidi odnos privatnog i javnog, odnos svetla i tame, kao i udobnost njenih kuća. „Svetlost je prvi zakon arhitekture, sve ostalo su kulise i scenografija“, rekao je poznati francuski arhitekta Le Korbizije. Pravilo koje je Jelisaveta Načić poštovala na svim svojim objektima. Ona je znala da bez velike ljubavi i strasti nema vrhunske arhitekture. Poznavala je veliku tajnu, arhitekture kao umetnosti…

Novi vlasnik kuće, poznati biznismen i bankar iz Amerike, srpskog porekla, koji se obično predstavlja kao Dorćolac, Miroslav Majkl Đorđević šalje mi mejl sledeće sadržine: „Ja sam vam zahvalan, vi ste me upoznali sa Jelisavetom Načić. Iz vaših tekstova i priča, zaljubio sam se u tu neobičnu, hrabru i darovitu ženu, koja je bila posebno ljudsko biće. Kada sam kupio kuću, rečeno mi je samo da ju je projektovala ‘neka žena’… Ta kuća je reprezent Dorćola, podseća me na detinjstvo, na kuću mog dede, na uglu Kneginje Ljubice i Strahinjića Bana u istom kraju koja je građena 1900. godine, koja je srušena u vreme Miloševića. Na crkvu Aleksandra Nevskog, koju je Načićka projektovala, gde sam kršten, a moji roditelji venčani…”

Uveče u Parizu, u nekom šarmantnom kafeu, na Trgu Republika gde sam smeštena u hotelu „Meslay Respublique“, pijem vino šardone … Volim njihove kafee, gde najbolje možete da osetite dah Pariza… Prepuno je gostiju. Preko puta mene sedi zaljubljen par, razmenjuju nežnosti, i nije ih briga ko ih posmatra. A nisu ni tako mladi…

Nedelja, 26. novembar

Moj put i boravak u Parizu platilo je Ministarstvo kulture Srbije, i ja sam im na tome zahvalna. Moja obaveza je bila da u Kulturnom centru Srbije u Parizu predstavim knjigu Isidore Sekulić: „Balkan“ (srpsko-francusko izdanje), čiji je izdavač moja kuća ”Plavi jahač”. Tako sam Isidoru Sekulić, na moje veliko zadovoljstvo, prošetala do Pariza, koji je volela. Posećivala ga je leti, kad završi školske obaveze u Drugoj ženskoj gimnaziji u Beogradu.

Znala je francuski, prevodila francuske pisce, pisala tekstove o njima, Polu Valeriju, Bodleru, Malarmeu, Stendalu, Vijonu, Marlou, Sari Bernar… Piše veliki tekst u odbranu Fransoa Sagan (1954) i njenog romana „Dobar dan tugo“, koji je u Francuskoj tog doba doživeo veliku polemiku u javnosti…

Volela je Senu, Luksemburški park, crkvu Notr Dam, Grenobl, Bretanju, Provansu. Napisala je jedan od najlepših tekstova o katedrali u Šartru.

Obilazim Kulturni centar Srbije u Parizu, koji se nalazi na prekrasnom mestu, preko puta čuvenog muzeja „Bobur“. Nažalost, Centar je i danas, kao i mnogo puta kada sam ga posećivala, kako mi je posvedočio i novi direktor, reditelj i dramski pisac Radoslav Pavlović, i posle pola veka rada – „anonimno mesto“!? Srpska dijaspora zna za tu adresu, ali ne i Francuzi, kojima je on namenjen. Kao mesto, koje će širiti istinu o srpskoj kulturi i baštini u Parizu i Francuskoj.

U „Boburu“ posećujem veliku izložbu slika čuvenog slikara Dega, i njegove čudesne balerine, koje smo nedavno videli i na izložbi u galeriji SANU.

Ponedeljak, 27. novembar

Kiša ceo dan lije u Parizu. Uveče u Kulturnom centru Srbije pedesetak gostiju… Nažalost, ovo je jedina knjiga Isidore Sekulić, koja je prevedena na neki od stranih jezika. Francuski i engleski, zahvaljujući izdavačkoj kući Plavi jahač. Moj prijatelj Darko Tanasković, ambasador Srbije u Unesku, Aleksis Trud, ugledni francuski istoričar i balkanolog, autor knjiga o raspadu Jugoslavije i kosovskom problemu, i ja govorimo o Isidori Sekulić i knjizi „Balkan“. Aleksis Trud, između ostalog, ističe mudre poruke i upozorenja Isidore Sekulić Srbima, „da učine sve što je u njihovoj moći da na evropskom putu ne izgube svoj nacionalni i kulturni, balkanski identitet… „

Naš ambasador pri Unesku, Tanasković, inače poznati orijentalista i islamolog, naglasio je neprolaznu aktuelnost Isidorinog ogleda o Balkanu, ogleda pisanog rukom misaonog, osećajnog i racionalnog deklarisanog balkanofila. „Kada se ne bi znalo da su pisani tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, eseji Isidore Sekulić mogli bi se čitati kao ključ za razumevanje savremenih balkanskih prilika“, rekao je Tanasković. Isidora Sekulić je pre više decenija ukazala na postojanje onoga što je kasnije u svojoj kapitalnoj knjizi „Imaginarni Balkan“ odredila kao „moćnu ontologiju Balkana“.

Ovo je knjiga o nama koji sanjamo da Balkan jednog dana bude dobro mesto Evrope. Mali smo, sami smo, siromašni smo, opljačkani smo i od ljudi i od krvave istorije, i nema nikog ko će da nas povede u bajkovitu budućnost. Sposobnost da se suočimo sa tim činjenicama je naša pouka za budućnost. „Usredsređujmo se“, „budimo hrabri u promenama, kakva god vremena da dođu“, pozvala nas je prva dama srpske književnosti. Bila je dovoljno Srpkinja i dovoljno kosmopolita. Često je govorila „samo kultura spaja države i ljude, sve drugo ih razdvaja“. „Balkanski svet treba podsetiti na Balkan i sjajne tradicije Balkana“. Iako zagledana u Evropu, Isidora Sekulić će reći da Evropa nikada neće razumeti Balkan.

Isidora je govorila o neophodnosti „politika prijateljstva na Balkanu“, koju treba da nauče svi političari „da bi imali pravo… “ Evo i njenog gotovo proročkog zaveta iz eseja Balkan; „Hoće li jedared Balkan otvoriti svoje oči uspavane, i videti svoj ogromni ekonomski, politički i kulturni kapacitet, ako zamahne kao celina.“

Utorak, 28. novembar

Smucam se po Parizu. Knjižarama, galerijama, kafeterijama koje obožavam. Radujem se, kad u jednoj knjižari vidim knjigu Srđana Valjarevića „Komo“. Najlepšu kafu pijem u „Le Cafe livres“, u ulici Sen Marten. Obilazim razne zanimljive kvartove. Veliki deo dana provodim u Latinskom kvartu, u „srcu Pariza“, kvartu Sen Žermen, gde su živeli Simona de Bovoar, Sartr, i mnogi poznati pariski umetnici. I danas kvart deluje otmeno…

Srećna sam, lako pronalazim, čuvena dva kafea, „Cafe de Flore“ koji je prepun gostiju i „Cafe les deux magots“. U studentskim danima, u vreme kada sam bila mlada novinarka, Simona de Bovoar bila mi je uzor, kao i mnogim ženama u nas koje pišu. Nazivala sam je, to činim i danas, „Moja baka, Simona de Bovoar“. I danas rado iščitavam njenu kultnu knjigu „Drugi pol“, u kojoj kaže. „Ne rađamo se kao žene, već ženom postajemo…“

Sreda, 30. novembar

Tražim po radnjama poklone za Sofi i Elenu, Eleni je ovih dana rođendan.

Neki lep plišani meda bi me spasio… Obe mlade damice, jedna je treći razred, a druga je ove godine pošla u školu, vole knjige, kao i njihova baka. Samo „da nisu dosadne… “ Sofi me je ove godine sa svojim razredom, nenajavljeno, posetila na Beogradskom sajmu knjiga. Kakva radost, taj dan nikada neću zaboraviti…

 Autorka je vlasnica izdavačke kuće Plavi jahač iz Beograda