Postojaće Partizan i posle Saše Ilića, jer ga nisu „sahranili“ ni odlasci Stjepana Bobeka, Miloša Milutinovića, Milana Galića, Vladice Kovačevića, Momčila Vukotića, Blagoja Paunovića, Josipa Pirmajera… ali teško da će iko ikada više, kao legendarna 22-ka crno-belih, toliko biti drugačiji, važan, poštovan i(li) drag u srpskom fudbalu.
Čije će povlačenje sa terena oplakivati golobradi skupljači lopti i vremešni tvorci nekih od najvećih uspeha u istoriji „parnog valjka“ u svečanim ložama stadiona JNA. Čiji će zadnji ples u njegovoj Humskoj 1 na jednom mestu spojiti upravu i njenu opoziciju. Na čijem će oproštaju navijačke frakcije „grobara“ kao jedan, iz petnih žila pevati, „Ja bih da igra još malo, jer je Sale samo jedan, do njega mi je stalo i meni je vredan“.
Koga su transparentom na Severu u penziju ispratile čak i one najtvrdokornije pristalice večitog rivala Crvene zvezde. Kome su se toliko divili protivnički igrači, sudije i treneri, a novinari mu praštali kada bi im, alergičan na slavu i staromodno preskroman, dobacivao „nemojte mene sada“. O čijem su rastanku s njegovom „drugom kućom“ pisali i strani mediji.
– On je harizmatična ličnost i bez obzira na svu svoju sportsku reputaciju koju je stekao za ovih 20 godina, on je do ovog momenta ostao potpuno isti Saša Ilić. On se isto ponaša sa svojim kolegama, koji su bili mnogo stariji od njega te 1996. kada je ulazio u tim, i sa momcima koji su rođeni 2000. od kojih je možda duplo stariji… Možda je mogao još više kad je karijera u pitanju, ali sve ostale stvari idu u prilog njemu. Saša je jedan poseban talenat i jedan poseban čovek – ovako je suštinu „fenomena Saša Ilić“ sažeo LJubiša Tumbaković, uz Miloša Radakovića, najbitniji trener u retko dugoj karijeri 41-godišnjaka rođenog u Požarevcu čije su elegantne majstorije u deljenju lopti saigračima, golovi i gospodske izjave o takmacima bile predmet sveopšteg divljanja, neki od promašaja razlog najvećih patnji partizanovaca, a prepoznatljivo kidanje živaca i zbog najsitnijeg neuspeha njegovog tima savršen pokazni primer ljubavi rema jednom klubu.
Ostalo su samo brojke, iako mnoge od njih rekordne: 876 utakmica (planiran je i za preksutrašnje finale Kupa) i 240 pogodaka za Partizan, 11 titula i 6 Kup trofeja s crno-belima, 31. odigran večiti derbi, dva ulaska u Ligu šampiona s „parnim valjkom“…
Fudbalski vek čoveka, čije ime i dan danas otvara sva svrata kod navijača Galatasaraja, a možda je moglo i u nekima od evropskih velikana (da je prihvaćena neka od silnih ponuda za njega), mnogo je više od onoga što smo gledali na terenu. Baš zbog toga je njegov odlazak jednako rastužio čistačice u sportskom centru Partizana i odlazećeg Zvezdinog kapitena Nenada Milijaša.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.