Saša Janković: Građani prepušteni političkoj samovolji

Nazadujemo u elementarnim građanskim, socijalno ekonomskim i političkim pravima, na primer slobodi izražavanja ili fer i slobodnim izborima, kaže za Danas Saša Janković, zaštitnik građana, povodom desetogodišnjice uspostavljanja institucije ombudsmana, ocenjujući stanje ljudskih prava danas i 2007. godine. On dodaje da razgradnja vladavine prava, nezavisnosti sudstva, slobode medija podriva temelje naše zajednice, i prava građana ostaju da vise u vazduhu, na milost i nemilost političkoj samovolji.

– Vlast se ponaša kao da ljudska prava nisu garantovana Ustavom, već „oktroisana“, podarena milošću gospodara i zavise od njegove dobre volje. Kao kad je rekao: „ne dam povećanje penzija“ koje su prethodno, iako su stečeno pravo, umanjene. Urušavanje ekonomsko-socijalnih prava je povezano i sa teškim ekonomskim stanjem. Osiromašenje građana, u poslednje vreme posebno najstarije populacije, nezaposlenost, loša uprava su bolne tačke. Dobrim korakom smatram što se uspeva održati trend postupanja po preporukama Zaštitnika građana iznad 80 odsto. Ali ti slučajevi su samo izuzeci, dokaz da država može da radi kako treba kad hoće, ili kad je pritisnuta pažnjom javnosti. Kad niko ne gleda, nastavlja po starom – navodi Janković.

Koje je najvažnije dostignuće institucije Zaštitnika u proteklih 10 godina?

– Samim činom stvaranja institucije 2007. godine, još pod imenom u kome građanin ima centralno mesto, osvetljena je oblast ljudskih prava koja je do tada tavorila u pravnim i filozofskom spisima. Iako je mnogima koji je gledaju iz ugla vlasti i dalje nejasna i odbojna njena svrha i položaj u državi, ova institucija spoljne kontrole, kojoj bi građani trebalo da se obraćaju tek kada iscrpu sve pravne mogućnosti, beleži do sada 120.000 obraćanja i 40.000 formalnih pritužbi građana. Od samog početka to je bio jasan pokazatelj problema u odnosima građanin – administracija i nedostatka mehanizama unutrašnje kontrole i korekcije rada. Vrlo brzo se ispostavilo da nema prave volje da se čuvenim „reformama“ uprava zaista depolitizuje i profesionalizuje, štaviše.

Poverenje građana raslo je iz godine u godinu. Od početnih hiljadu u 2008. godini, broj građana koji je podneo pritužbu u 2016. godini bio je šest puta veći. Upućeno je oko 4.000 preporuka organima vlasti kako bi otklonili utvrđene nedostatke u postupanju sa građanima, a više od 80 odsto njih je sprovedeno. U duplo više slučajeva preporuka nije bila neophodna, odmah po pokretanju postupka kontrole organ vlasti je sam prihvatao da je pogrešio i ispravljao problem – usvajao zahtev građanina, donosio akt koji kasni godinama, dodeljivao socijalnu pomoć… hiljade građana je spašeno maltretiranja, plaćanja kazni i troškova, otkaza. To pokazuje da je naša administracija svesna kada greši, ali je ili nije briga (dok ne počne kontrola), ili računa da to nikoga neće interesovati, ili nema volje da greške ispravlja jer se i sama oseća poniženom. Pedesetak propisa promenjeno je na inicijativu Zaštitnika; Ustavni sud odstranio je po predlogu ovog organa iz pravnog poretka neka veoma štetna zakonska rešenja, na primer izmene Zakona o informisanju iz 2009. godine. Kasnije je, na žalost, vlast počela da lomi kičmu slobodi medija praktično, ne pravno.

Kada se osvrnem unazad, najveće postignuće je da je ova institucija postala svetionik građanima i savesnim državnim službenicima, dokaz da administracija i građani ne moraju da budu neprijatelji. Izdigli smo teme ljudskih prava i vladavine prava iz akademskog i nevladinog domena u sferu interesovanja „običnog“ građanina, udahnuli im život, osvetlili njihov značaj za društvo i pojedinca. Takođe, pokazala je da se uprkos svim pritiscima u državnoj službi može raditi po zakonu i savesti, a ne po silnom babi i stričevima političarima. Na žalost, to nije postalo opšte pravilo.

Koliko se razlikuju pritisci političara danas u odnosnu na one ranije?

– Neuporedivo su primitivniji i silniji. Pokušaji obesmišljavanja rada ombudsmana svakodnevni su i na njih su morali da reaguju i organi UN i Saveta Evrope, da ne pominjem izveštaje iz Brisela. A metode lične diskreditacije nikad nisu bile nečasnije i opasnije. Kao kad je predsednik vlade rekao da zaštitnik građana radi „apriori protiv svoje države i naroda“ ili kad me vređaju i klevetaju zbog smrti prijatelja u mom stanu. Osećam sramotu što je tako nešto uopšte moguće u mojoj zemlji.

Šta mislite o konstantnom urušavanju institucija od vlasti u proteklih 10 godina i koliko se vlast opire kontroli Zaštitnika? Šta to govori o predstavnicima državnih institucija?

– Poguban je način vršenja političke vlasti u kojoj se institucije uz pomoć tabloida urušavaju i prikazuju kao dekor ili štetočine. Instant politika bira, a po potrebi i stvara konflikte i probleme, odlučuje o njima i rešava ih „preko kolena“, institucije su joj smetnja „nepotreban trošak“ na leđima siromašnih građana kojima su oči uperene u svemogućeg vođu. Nemam nikakvog razumevanja za šefove institucija koji se pred tim povlače. Mi smo najodgovorniji za ovo stanje. Nisu nam date funkcije i privilegije da ćutimo, već branimo poredak u kome ljudsku slobodu ograničavaju objektivna pravila, a ne subjektivna ćud, sila i interesi. Nemam trunku profesionalnog ni ličnog poštovanja za kolege koji mi kažu „ćuti, šta te briga, šta ti ovo treba, budi pametan“.

Vlast danas u Srbiji zatire svaku kontrolu svog rada. Parlamentarnu, sudsku, opozicionu, medijsku, nevladinu, nezavisnih kontrolnih organa, građansku. Potpuno je narušena ravnoteža u društvu. To je najveća greška vlasti, iz nje proističu sve ostale. Stradaju prava građana i demokratija u Srbiji, stradaju naše dostojanstvo i budućnost zemlje koja se ne može graditi na pohvalama ludosti koje povremeno stižu sa strane.

Inspekcije nezakonito teretile aktivistu

Beogradske vlasti pokrenule su prekršajni postupak protiv aktiviste Filipa Vukše i njegovog udruženja građana jer su neovlašćeno uređivali autobuska stajališta. Nakon što je Zaštitnik građana utvrdio da je inspekcijski postupak protiv njih vođen nezakonito i nepravilno, sud je, pozivajući se na nalaz Zaštitnika građana, odbio zahtev Grada da budu kažnjeni.

Od dopunskog rada do Savamale’]

Bezbrojni su takozvani grupni i sistemski slučajevi, od borbe protiv nezakonitog dopunskog rada u zdravstvu (ali i za veći broj lekarskih specijalizacija), preko normativnog i praktičnog rešavanja statusa pravno nevidljivih građana, zaustavljanja nepravičnog oporezivanja trudnica, ispravljanja jezičkog nasilja u dokumentima pripadnika nacionalnih manjina (ali i zaštite službene upotrebe srpskog jezika i ćiriličnog pisma na sajtovima državnih organa), podrške vojnim penzionerima (pritužbu je potpisalo 40.000 penzionera), ubrzavanju rada PiO fonda i katastra, istrage „nestalih beba“, uspostavljanja suštinske kontrole nad ostvarivanjem prava deteta i zaštitom žena od nasilja, otvaranja ekoloških tema i zaštita životne sredine u Zajači i drugim mestima, nadzora rada službi bezbednosti, demokratske civilne kontrole oružanih snaga, sprečavanje širenja ovlašćenja komunalne policije, suzbijanja slučajeva torture, borbe za slobodu medija i kontrole postupanja policije prema njima, do skorih slučajeva rušenja vladavine prava kao što je Savamala.