Saša Živić – borac nepobedivog stava

Da, reč Čovek namerno sam napisao velikim slovom, jer to je jednom rečju bio profesor doktor Saša Živić. Veliki prijatelj, veliki lekar, veliki borac, istina – veliki Čovek. Prerano nas je napustio, ali se nadao dok je živeo. Baš kao što je i zapisao u jubilarnom 150. tekstu za Danas. Nadao se da će se Srbija vratiti na put kojim su je jednom davno poveli neki isti, dobri, iskreni ljudi poput njega. Jednom od njih, dr Zoranu Đinđiću, za koji dan položićemo venac na mestu gde je mučki ubijen.

A evo i Saša nas je ostavio nakon duge i teške bolesti, ali će uvek biti u mojim sećanjima, sa obavezom da nikada ne zaboravimo njegovu zaostavštinu. A ona je zaista velika. Profesor Medicinskog fakulteta u Nišu. Pedijatar. Endokrinolog. Kolumnista. Borac za demokratske promene. Član Nove stranke. Prijatelj. Oslonac. Čovek.

Kažu, trebalo bi u jedan tekst sažeti sećanje na njega, trebalo bi sačuvati od zaborava njegov lik i delo, u par redova zapisati šta je značio za ovu državu i društvo naš prijatelj Saša. Kažem naš, jer Saša je zaista bio prijatelj svakome ko je imao tu čast da ga upozna. Više od 45 godina se znamo. Odrastali smo zajedno još od gimnazijskih dana, uz rokenrol Rolingstounsa, Hendriksa i Smaka, knjige Pekića, Kiša i Bukovskog, filmove Altmana, Žilnika, Paskaljevića… Završio je Medicinski fakultet u Nišu davne 1985. godine, magistrirao 1993, a u Beogradu je doktorirao 1999. Kada ceo svoj život i profesionalni vek posvetite lečenju dece, onih nemoćnih koji još ničim osim treptajem oka i stiskom ruke ne mogu da vam objasne šta osećaju, šta ih boli, i šta žele, to može značiti samo jedno – da duboko u svom srcu čuvate mesto za svako živo biće ovog sveta, razumevanje za njegovu muku i instinkt da mu pomognete. Kao specijalista, asistent, redovni profesor, vrhunski pedijatar – endokrinolog, direktor UKC Niš imao je tu nadljudsku moć koju mu niko, pa ni sama smrt, ne može oduzeti. Takav je Saša bio. Takvog ćemo ga pamtiti.

A ko će to bolje znati od samih Nišlija? Ko će to bolje pamtiti od onih koji su zajedno sa njim decenijama „gulili asfalt“, boreći se da baš toj deci ostave bolju budućnost? Zajedno sa sugrađanima uspeli smo da od našeg grada u devedesetima prošlog veka stvorimo lidera demokratskih promena. Nezamenjiv saradnik i kao učesnik protesta, ali i kao odbornik. Uvek blagog osmeha, a oštrog pera, tihog glasa, a moćne reči, pristojnog držanja, a nepobedivog stava, Saša će ostati ne samo neodvojivi deo duha grada Niša, već i svakog svog saborca, istomišljenika, sagovornika, čitaoca koji je barem jednom imao tu čast da ga upozna, prozbori sa njim koju ili se osvrne na jednu misao njegovih brojnih kolumni. Za list Danas napisao ih je tačno 150. Premalo za sve što je imao da nam poruči, dovoljno da od njega učimo. Zato i jesam uveren da je kroz svoje delo postao i ostao deo svih nas.

Imao sam tu čast da ga zovem svojim prijateljem. Bio sam privilegovan da se sa njim borim za sve ono čisto u šta smo verovali, u šta i danas verujemo. Počastvovan da uživam njegovo poverenje. A poverenje jednog takvog Čoveka ne stiče se tako lako i ne sme se nikada prokockati. To je njegova zaostavština ne samo meni, već svakome ko čita ove redove. U jednom od svojih tekstova zapisao je da je moj broj telefona onaj koji treba pozvati kada vam je najteže. Od onog najtežeg nisam mogao da ga spasem, ali od zaborava znam da ne moram. Jer jedan takav Čovek nikada se ne zaboravlja. Svedoci ove tvrdnje su njegovi prijatelji, kolege, studenti, neutešna supruga Slavica.

Saša će živeti kroz svako dete kojem je pomogao, svakog roditelja kojem je pružio utehu, svaki dan proveden u niškim ambulantama, svaku lekciju koju je preneo svojim studentima, svaki korak koji je napravio ostavši do kraja dosledan demokratskom putu Srbije, svaki intervju koji je dao, svaku misao koju je zapisao u svojim kolumnama…

„Nisam niti na jednoj listi, nisam kandidat za bilo šta, nema veće funkcije od ove koju već imam – da lečim decu i vaspitavam mlade. Tu mi funkciju nijedna vlast nije dala, niti mi je ijedna može uzeti. Odlazim u svoju ambulantu da se bavim magijom lečenja“, zapisao je Saša pre nepunih šest godina.

I zato sam uveren da je i sada u svojoj ambulanti. Čeka da pruži ruku svakome kome je potrebna pomoć. A pomoć, uteha i podrška potrebni su danas, više nego ikada, svima nama. Da je na ovom svetu bilo više ljudi poput Saše Živića, uveren sam da bismo davno živeli u jednoj pristojnoj, odmerenoj, srčanoj i nepokolebljivoj Srbiji, onoj za koju je on disao i borio se do poslednjeg dana. Zato neka naše glave ostanu uspravne i nakon njegovog odlaska. Poverenje takvog Čoveka stiče se samo jednom, ali brani svakoga dana. Neka to bude njegova zaostavština, a naša vekovna dužnost.

Gledaj na nas iz svoje ambulante, Saša. Zapiši još koji red i podseti nas da nikada ne skrenemo sa puta kojim smo jednom davno zajedno krenuli.

Večna ti slava, prijatelju.

Autor je bivši premijer Srbije