Saša Živić – nadrealan čovek u pokvarenom svetu

Upoznao sam profesora Sašu Živića kao student. Često sam se šalio sa njim da mu je mozak poput knjige „Šotova originalna svaštara“, baš kao ta zbirka čudesnih trivijalnosti. Nikad niste znali šta će odatle da iskoči, kada on bude otvorio usta. Pitajte i ostale njegove studente kako je zastrašujuće izgledalo boraviti sa njim u istoj prostoriji. Dok je deci objašnjavao doziranje insulina, sa nama bi pričao o književnosti, istoriji, muzici (iako smo bili skoro sigurni da smo došli kod njega na vežbe iz medicine)… Gledajući njega kako radi, prvi put sam shvatio onu čuvenu frazu „umetnost lečenja“.

Meni je bilo lako da se nosim sa profesorom u njegovoj ambulanti, jer ja sam znao ono što drugi ne znaju. Da tajna njegovog uspeha nije bila u predanom radu, empatiji koju je imao napretek, pa ni u enciklopedijskom znanju. On je umeo sa decom jer je i sam bio jedan od njih, pravi bradati Petar Pan. Znao je njihov jezik, delio je njihove snove, oblikovao njihove umove i pomagao im da porastu (uvek mi je bila smešna ta ironija sudbine, da se baš on bavio endokrinologijom i hormonom rasta, on koji je tako uporno i dosledno odbijao da odraste).

Na Pedijatrijske dane koji su se pod njegovim pokroviteljstvom održavali u Nišu niko nije odlazio da sluša predavanja. Svi su išli da slušaju otvaranje i uvodnu reč profesora Saše Živića. Retko kada su na kongresima sale pune, pitajte bilo kog doktora i svako će vam isto reći. Ali kada je Saša držao govore, tražila se karta viška.

Bio sam počašćen kada me je Saša jednog dana zamolio da napiše predgovor za moju knjigu, stvorivši time nepremostiv jaz između mene i izdavača. Naime, ja sam na sve načine pokušavao da izdejstvujem da njegov tekst prebace na kraj knjige, pa da to bude pogovor, jer ko bi normalan čitao moje reči posle onoga što je njegov blistavi um uspeo da zamisli i prenese na papir.

Kako uopšte objasniti nekog kao što je Saša Živić? Neko ko je bio toliko nadrealan i nestvaran u ovom dosadnom i pokvarenom svetu, da je jedino mogao da i sam bude lik iz neke knjige!? Neko ko je toliko tvrdoglavo uživao u životu, da je pisao kolumne čak i sa kanilom za kiseonik nabijenom u nozdrve. Neko ko je svakom pacijentu davao svoj privatni broj mobilnog. Neko ko je mene i desetine drugih lekara uspeo da nagovori da ostanemo ovde i borimo se da zajedno od naše zemlje napravimo Nedođiju.

Poslednji put smo se sa profom videli pre dvadesetak dana. Pričali smo dugo, kao da te dosadne kancerske ćelije u njegovom organizmu i nisu toliko bitne. Oni odrasli lekari su na krevetu videli pacijenta kome nije još puno ostalo, ali ja sam znao drugačije. Kao što je profa nepogrešivo iza slike šešira uvek uspevao da vidi pitona koji guta slona, ja sam ispred sebe video dečaka koji je prilegao da se odmori, jer je čuo da će uskoro pored Zemlje proleteti njegov asteroid b-612.

Nisam bio sa njim večeras kada je odlazio, ali mogu da pretpostavim kako je to izgledalo. Zamišljam ga kako ustaje, polako uzima peškir i izlazi sa podignutim palcem na terasu, da stopira na njegovoj poslednjoj avanturi kroz Galaksiju. I tako je i bilo, verujte mi. Jer nema šanse da bi moj profa bilo kako drugačije napustio ovu planetu.

Srećan Vam put, moj dragi profesore, i moj prijatelju Saša.

Autor je lekar i pisac