Savremeni pristup poimanju jezika

Zbog toga sve više dolazi do spajanja dve ili više naučnih disciplina, koje tako nadilaze sopstvene granice formirajući „interdisciplinu“. Interdisciplinarni pristup određenim fenomenima stvara „nova znanja“ koja ne bismo mogli dobiti sagledavanjem iz aspekta jedne nauke.

Među tim fenomenima je i jezik, za čije je adekvatno objašnjenje, kako su pokazala dosadašnja proučavanja, neophodan spoj saznanja lingvistike sa saznanjima drugih nauka, poput psihologije, antropologije, sociologije, neuronauke, računarstva. O značaju interdisciplinarnosti za savremenu nauku, i lingvistici kao svojevrsnoj „skrivenoj“ interdisciplini, govori se u knjizi „Lingvistika kao interdisciplina“ Petra Vučkovića („Svet knjige“, Beograd 2017).

U prvom od 12 poglavlja, pod nazivom „Reči i stvarnost“, autor polazi od fundamentalnih kategorija čovekovog mentalnog leksikona – materija, prostor, vreme i uzročnost – kroz koje čovek poima svet i koje predstavljaju supstrat našeg „svesnog iskustva“. Specifičan aspekt verbalne interakcije u okviru koga sagovornici u svakodnevnoj komunikaciji izbegavaju da izraze svoje prave namere i zaobilaze istinu, razmatra se u odeljku „Skriveni govor“.

Sledi tekst o fenomenu „šest jezika“, koji uključuju govorni i pisani jezik, jezik matematike, zatim nauke, računara, interneta, a koji imaju sopstvene semantičke i sintaksičke osobenosti. Kroz poglavlje „Azbuka i jezik“ autor obrazlaže istoriju razvoja jezika i pisma, štampanja i izdavaštva, kao i fenomen kompjutera, koji je uspeo da privuče dečju pažnju, jer kao interaktivni sistem promoviše „istraživanje, otkrivanje i komunikaciju“, i koji će, kako smatra autor, značajno transformisati obrazovni sistem.

Na narednim stranicama ponire se u najdublju (neurobiološku) ravan čoveka i predočava se novo tumačenje jezika kao „utelovljenog“, odnosno fenomena koji izrasta iz prirode našeg tela i našeg iskustva. Takav koncept nastaje u okviru kognitivne lingvistike, i to one koju su razvijali DŽordž Lejkof, Mark DŽonson i drugi, stvarajući alternativu aktuelnoj lingvistici Noama Čomskog, usmerenoj na proučavanje jezika kao forme. Nesporno je danas da su kognitivne nauke znatno proširile naučna znanja o jeziku, mišljenju, umu i mozgu, kao i to da se jezik ne može više posmatrati kao puki sistem apstraktnih simbola.

Dvojstvo jezika kao „instrumenta komunikacije“ i „instrumenta mišljenja“ doprinelo je stvaranju koncepta „proširenog uma“, kako je i naziv sledećeg poglavlja, u kome autor iznosi mišljenja da se kognitivni procesi ne odvijaju samo u glavi čoveka, već i u njegovom okruženju.

Kroz tekstove, „Neurokognitivna lingvistika“, „Levi i desni mozak“ i „Lingvistika mozga“, Vučković razmatra različite aspekte povezanosti jezika i mozga, dok se u dva odeljka, „Interdisciplinarnost i discipline“ i „Interdisciplinarnost i kognitivna istraživanja“, osvrće na fenomen interdisciplinarnosti, formiranja naučnih disciplina i njihovog mogućeg povezivanja.

Poslednje poglavlje, „Eksperimentalna filozofija“, posvećeno je novom pokretu u filozofiji koji se pojavio početkom ovog veka u SAD, a koji karakterišu eksperimentalne metode (anketiranje, testiranje…) u proučavanju načina na koji ljudi razmišljaju o filozofskim pitanjima i kako se rezultati ovih ispitivanja odražavaju na filozofiju.

Ova knjiga svakako će naći svoju primenu u naučnoistraživačkoj praksi i studijskim programima kojima je jezik predmet, ili jedan od predmeta izučavanja. Istovremeno, naučnopopularni stil čini ovo štivo prijemčivim za širu publiku i za sve one koji žele da obogate svoja lingvistička znanja, jer knjiga „Lingvistika kao interdisciplina“ ukazuje na postojanje drugačijih i savremenijih pristupa od onih na koje smo navikli u tradicionalnom poimanju jezika.