Saznanje da u inostranstvu ne mora sve da bude mučno – motiv za napuštanje Srbije

Još od srednjoškolskih dana, neformalno obrazovanje bilo joj je podjednako važno koliko i formalno. Imala je priliku da u srednjoj školi dobije stipendiju američke vlade i boravi tamo na razmeni godinu dana. Kaže da ju je boravak u drugoj zemlji uveo u  svet volontiranja i angažovanja u zajednici.

„Uvek sam verovala da treba da vratimo društvu, dugo se bavim aktivizmom i volontiranjem. Mnogo važnih stvari saznala sam kroz neformalno obrazovanje, poput osnova poreskog sistema, upravljanja novcem, rada u timu i mnogih drugih”, ističe Ana.

Nakon studija na Fakultetu političkih nauka pronašla se u socijalnom preduzetništvu koji opisuje kao kombinaciju biznisa i aktivizma. Ana je direktorka programa i zajednice u organizaciji Social Impact award, koja pruža podršku mladima da pokrenu svoja socijalna preduzeća. Iako je bila uspešna i u Srbiji, odlučila je da se bavi istim poslom nakon preseljenja u Beč.

„Vrlo sam radoznala i znatiželjna. Uvek mi je bilo zanimljivo da vidim šta sve ima tamo u svetu, šta još mogu da vidim i naučim. Nakon prvih odlazaka nekako sam znala da ne želim da ceo život provedem u Srbiji”, kaže naša sagovornica.

Nije morala da ode iz Srbije, ali kaže da je tako želela. Saznanje da u inostranstvu ne mora sve da bude mučno već da se trud ceni, bilo je među motivima za napuštanje Srbije.

„Izmorilo me je to što u Srbiji za sve moraš da se boriš. A ne mora da sve bude tako teško – postoje mesta gde nije nužno da ti se gej prijatelji plaše da prošetaju ulicom u strahu da ih neko prebije, gde ne moraš da povlačiš veze za odlazak u bolnicu, gde ne moraš da podmićuješ babice u porodilištima. Za sve moraš da se cimaš, da imaš vezu, sve traje dugo, ništa nije fer i sve mi je to malo dojadilo”, naglašava Ana i dodaje da u Beču nije sve bajno, ali da nije ni sve borba kao u Srbiji.

Beč – dovoljno blizu a dovoljno daleko

„Razmišljala sam kako da odem negde dovoljno daleko da bude drugačije, a dovoljno blizu da mogu brzo da se vratim kući ako zatreba. Beč se nametnuo kao idealno mesto, kolima mi do Beograda treba sedam sati, a imam i letove dvaput dnevno, a opet ima drugačiju kulturu i sistem”, ističe Ana kao jednu od prednosti glavnog grada Austrije.

Kaže da Austrijanci nisu posebno druželjubivi, međutim, budući da ne govori nemački svesna je da joj jezička barijera predstavlja problem za socijalizaciju.

Priznaje da je u početku bila usamljena, ali ipak opisuje Beč kao grad uređen prema potrebama ljudi u kojem je do sada stekla prijatelje iz celog sveta.

„U početku mi je bilo teško da upoznajem ljude. Nemaš gde da pronađeš društvo jer se krećeš na relaciji kuća – posao. Bilo mi je teško u početku, razmišljala sam o roditeljima i prijateljima koji su zajedno u Srbiji, a ja sam sama u Beču. Međutim, vremenom sam se sprijateljila sa cimerima, kolegama i pronašla nove hobije, kroz koje sam upoznavala nove ljude. Radim u timu u kojem nema naših ljudi, ali vremenom sam upoznavala i ljude iz Srbije. Generalno, moja ekipa je danas baš internacionalna – Nemačka, Rumunija, Amerika, Španija”, tvrdi Ana dodajući da joj je lakše da se združi sa strancima nego s lokalcima.

Ovde svi voze bajs

Glavni grad Austrije naša sagovornica opisuje idilično – besplatne aktivnosti, bezbroj mogućnosti za zabavu, biciklističke ture i izleti u vinograde.

„Beč je grad koji brine o svojim građanima. Nudi mnogo besplatnog kulturnog sadržaja i aktivnosti, ima neke od najlepših muzeja, koncerata, letnjih festivala na otvorenom. Uvek imaš nešto da radiš i ako ti je dosadno to je samo zato što si to odabrao. Vikendima posetim neko dešavanje, izložbu, muzej,  pijace i lokalne kafiće”, objašnjava Ana.

Bicikl je često prevozno sredstvo, a s obzirom na to da je biciklistička infrastruktura idealna, kako kaže Ana.

Bicikl služi i za izlete, rekreaciju, ali i za svakodnevnu vožnju od kuće do posla.

„Ovde svi voze bicikl, biciklističke staze su sređene. Mnogo ljudi ide na biciklistička putovanja, odvoje dva-tri dana i obilaze Beč i okolinu, ili se voze  uz Dunav. U okolini Beča ima puno vinograda i organizuju se ture u njima. Šetaš kroz vinograd, probaš vina i uživaš u pejzažu“, opisuje ona.

Kod Austrijanaca joj se sviđa to što znaju da kvalitetno iskoriste svoje slobodno vreme.

Svesna je da je to uglavnom zbog ekonomske stabilnosti – kad imaš novca imaš i više mogućnosti, tvrdi ona.

„U Srbiji ljudi prosto ne mogu sebi da priušte previše – možeš da odeš na kafu, ali ne možeš svako malo da putuješ, to ipak košta. Pošto ekonomski mnogo bolje stoje, u Beču ljudi mnogo lepše iskorišćavaju svoje slobodno vreme. Spakuju bicikl u voz, odu u neko selo 200 kilometara daleko, uživaju tamo par dana. Popularne su planinarske i biciklističke ture, book klubovi, pohađaju razne kurseve, uzgajaju voćke i povrće u urbanim baštama”, kaže Ana i dodaje da se svaki trenutak planira i iskorišćava.

Ćevapi i ex yu svirke u centru Beča       

Opšte je poznato da u Beču živi puno „naših ljudi”, odnosno „Jugovića” – kako ih Ana duhovito naziva.

„Ako se ne snađeš na nemačkom, ni na engleskom, sigurno ćeš se sporazumeti na srpskom”, dodaje.

„Ovde ima puno Srba i nije toliko egzotično kad kažeš odakle si. Generalno je vrlo jaka balkanska zajednica ovde. Gde god ne možeš da se snađeš – u prodavnici, bolnici, pa često i javnoj upravi, nađe se neki naš radnik da ti pomogne”, priča ona.

Ana kaže da u ovom gradu postoji mnogo načina da utoliš nostalgiju, bilo da spremiš sarmu, pojedeš pljeskavicu ili nađeš prijatelja svoje nacionalnosti.

„Ovde možeš u prodavnici da kupiš Knjaz Miloš, Plazmu, Grand kafu i ponekad nemaš utisak da nisi kod kuće. Na svakom ćošku možeš da jedeš ćevape, pljeskavice, pite. Blizu mog stana postoji kafić gde sviraju ex-yu rok vikendom. Kad god se zaželiš, možeš da nađeš tako neku stvar da te mine želja”, savetuje ona.

Autobus koji ne kasni

Verovali ili ne, gradski prevoz u Beču stiže tačno na vreme. Gužve su retke, a sa godišnjom kartom koja vas košta jedan evro dnevno Bečlije mogu da koriste prevoz neograničeno tokom čitavog dana – metro, bus i tramvaj.

„Bilo gde da ideš po gradu, voziš se pola sata, 45 minuta maksimum. Ovde je super jer svuda možeš da se krećeš biciklom, imam prijatelje koji ne kupuju kartu za prevoz, već svuda idu bajsom jer je infrastruktura savršeno organizovana“, kaže Ana.

Dođem ponekad, uživam i kažem – doviđenja

Na pitanje da li razmišlja o eventualnom povratku u Srbiju naša sagovornica kaže da to ne vidi kao opciju, jer je „društvena i politička situacija ista kao onda kad je otišla“ .

„Ako se nešto u budućnosti promeni, što da ne, ja mnogo volim odakle sam, volim Beograd i Vršac. Srbija ima toliko potencijala, predivnu kulturnu baštinu, hranu, ljude i nervira me što sistem ne pomaže da sve to izađe na videlo i ubija volju u pojedincu, dodaje Ana.

Kaže da joj je Austrija pružila pristojan život, dobru zaradu i „po prvi put može i da uštedi novac“.

„U Beogradu sam živela od plate do plate, čak su ponekad i roditelji morali da me podrže. Sada više cenim svoje slobodno vreme, grad ti daje priliku da vidiš, čuješ nešto novo. Beč mi je dao perspektivu i slobodu, ističe ona.

Dodaje i da je zadovoljna kako država postupa i brine o građanima tokom pandemije korona virusa.

„Možemo da se testiramo besplatno, bilo gde, brojevi se objavljuju transparentno i vode pozitivne kampanje o vakcinaciji, dok mere redovno prilagođavaju razvoju situacije. Dok je u Srbiji bilo situacija da se prikriva broj zaraženih pred izbore, puno je ljudi i dalje nevakcinisano, kruže mnoge dezinformacije. Ovde nisi konstantno u strahu da li te neko laže i vara”, zaključuje naša sagovornica.

Ne pratim više medije u Srbiji koliko sam ranije

Ana kaže da je u početku pratila vesti o dešavanjima u Srbiji, međutim nakon nekog vremena odlučila je da obriše sve aplikacije za vesti.

„U jednom trenutku sam bila zasuta negativnim informacijama i prosto mi je sve to bilo previše. Sad pratim jedino KRIK, jer baš rade dobro istaživačko novinarstvo i za to skidam kapu. Najviše mi smeta što svi sve znamo i svi sve vidimo, a ništa se suštinski ne menja”, ističe Ana.

U Srbiju se vraća često, trudi se da uživa kad god je tu i ne razmišlja previše o problemima u državi.

„Kad se vratim u Srbiju, dođem da bih uživala i provela vreme sa dragim ljudima i trudim se da se ne obazirem na sve te negativne stvari jer znam da ja tu neću ostati. Ipak, bude mi teško zbog porodice i prijatelja, na koje sve to i dalje utiče“, zaključuje Ana.

Priče naših ljudi u svetu možete da čitate na OVOM LINKU.