Sećanja donose odupiranja zaboravu

***

Pred­rat­ne go­di­ne i da­nas mi iz­gle­da­ju idi­lič­no. Sve­ga je bi­lo i sve je bi­lo ka­ko tre­ba, ka­ko se u Bu­ko­vi­ci go­vo­ri­lo. Se­lja­ci su bi­li ple­me­ni­ti. Vo­le­li su de­cu. Se­ćam se da sam ta­da na­u­čio slo­va i po­čeo da či­tam. Se­ćam se i da sam, iako ni­sam bio ško­la­rac, de­kla­mo­vao na jed­noj sve­to­sav­skoj pri­red­bi.

***

Oku­pa­cij­ske go­di­ne, iako ih ni­sam naj­bo­lje raz­u­meo, vi­še pam­tim. Pam­tim ih po ne­iz­ve­sno­sti­ma, sva­ka­kvim. Mno­ge po­ro­di­ce su bi­le ne­sre­đe­ne, pa i ne­sreć­ne. Mu­škar­ci, mla­đi po­seb­no, ni­su bi­li kod svo­jih ku­ća. Mno­gi su bi­li u za­ro­blje­ni­štvu ili u ne­kim voj­ska­ma. O to­me se uglav­nom ni­je go­vo­ri­lo. Još i sa­da se uz­bu­dim ka­da se se­tim ka­ko je de­lo­va­la jed­na sta­ri­ja že­na, ko­ja me je mo­li­la da joj pro­či­tam pi­smo ko­je je do­bi­la od si­na iz ne­kog ne­mač­kog sta­la­ga. I mo­li­la je da ni­ko­me, baš ni­ko­me, ne go­vo­rim o to­me. Bio sam i na ne­kim svad­ba­ma, ali i sa­hra­na­ma. Bi­le su ti­he.

***

Pr­vu po­sle­rat­nu go­di­nu, od­no­sno sa­mo pr­vu po­lo­vi­nu smo pro­ve­li u Bu­ko­vi­ci. No­ve vla­sti su ma­mu pre­me­sti­li u Vra­go­ča­ni­cu, ve­o­ma ma­lo se­lo, ko­je je bi­lo deo Pod­gor­skog sre­za. U toj ma­loj ško­li, ko­ja se na­la­zi­la u ne­do­vr­še­noj se­o­skoj ku­ći, za­vr­šio sam če­tvr­ti raz­red, od­no­sno osnov­nu ško­lu. Ma­ma je 1946. go­di­ne pre­me­šte­na u Ka­me­ni­cu, Do­nju. I ta­da je po­če­lo mo­je ško­lo­va­nje, pra­vo…

***

Go­di­ne 1946. spre­mao sam se da na­sta­vim ško­lo­va­nje u Va­lje­vu, u ta­mo­šnjoj gim­na­zi­ji. Sta­no­vao bih za­jed­no sa se­strom ko­ja je bi­la đak Sred­nje eko­nom­ske ško­le. Či­ta­vo le­to sam je „te­rao“ da mi pri­ča o Va­lje­vu. U po­čet­ku je to ra­do či­ni­la, a za­tim je iz­be­ga­va­la da o to­me bi­lo šta go­vo­ri. Tek, ce­lo le­to sam smi­šljao šta ću sve ra­di­ti u Va­lje­vu. Me­đu­tim, ne­gde kra­jem le­ta ma­ma mi je odu­še­vlje­no re­kla da ću pr­ve gim­na­zij­ske go­di­ne pro­ve­sti u Ka­me­ni­ci, ali Gor­njoj, ko­ja je od Do­nje, gde smo mi ži­ve­li, bi­la uda­lje­na tri ki­lo­me­tra. Još mi je za­do­volj­no re­kla da joj je njen sta­ri­ji brat Sve­to­zar, po­zna­ti­ji kao Zort, re­kao da ne­ću mo­ra­ti ići sva­ki dan iz Do­nje u Gor­nju Ka­me­ni­cu, već da ću sta­no­va­ti kod njih, kod nje­ga, nje­go­ve su­pru­ge Da­ni­ce i nje­go­ve maj­ke Ži­va­ne… U po­čet­ku sam bio tu­žan što ne­ću ići u Va­lje­vo, ali sam ubr­zo shva­tio da je ta­ko, stvar­no, bo­lje!

***

Od­lu­kom mi­ni­stra pro­sve­te – mi­slim da je to bi­la Mi­tra Mi­tro­vić – u svim sre­skim me­sti­ma u Sr­bi­ji osno­va­ne su ni­že gim­na­zi­je, od­no­sno pro­gim­na­zi­je, ka­ko su zva­nič­no na­zva­ne. Ta­ko je i Ka­me­ni­ca, Gor­nja, ko­ja je bi­la se­di­šte Pod­gor­skog sre­za, do­bi­la tu no­vu ško­lu. U pr­vi raz­red se upi­sa­lo vi­še od sto­ti­ne đa­ka, ka­ko onih ko­ji su re­dov­no za­vr­ši­li osnov­nu ško­lu, ta­ko i sta­ri­jih ko­ji u rat­nim uslo­vi­ma ili iz eko­nom­skih raz­lo­ga ni­su mo­gli na­sta­vi­ti ško­lo­va­nje. Pro­gim­na­zi­ja je za sve nas bi­la pra­vo ču­do.

***

Pre sve­ga, ume­sto jed­nog uči­te­lja, sva­ki pred­met je imao po­seb­nog na­stav­ni­ka. I ti pred­me­ti su ima­li po­seb­ne me­to­de, što je uglav­nom za­vi­si­lo od na­stav­ni­ka. Pam­tim – iz te tri pro­gim­na­zij­ske go­di­ne – ne sa­mo sa­dr­ža­je po­seb­nih pred­me­ta, već i ča­so­ve, ali, po­seb­no, na­stav­ni­ke… Pre­da­va­le su nam dve pot­pu­no raz­li­či­te lič­no­sti. Jed­na je bi­la To­ma­ni­ja Jan­ko­vić, či­ji je muž Sreć­ko bio upra­vi­telj. Ona je bi­la po­li­tič­ki ja­sno opre­de­lje­na. Bi­la je jed­no vre­me i se­kre­tar Sre­skog ko­mi­te­ta. Pre­da­va­la je srp­ski je­zik i isto­ri­ju. Dru­ga po­seb­na lič­nost je bio Vo­jin Ra­kić, ko­ji je za­vr­šio bo­go­slov­ske na­u­ke. On je pre­da­vao fi­zi­ku i he­mi­ju. Bio je, za raz­li­ku od To­ma­ni­je Jan­ko­vić, ver­ski ja­sno opre­de­ljen, iako to na ča­so­vi­ma ni­je po­ka­zi­vao.

***

Bi­li smo slo­žna ge­ne­ra­ci­ja i uglav­nom do­bri đa­ci. Uči­li smo, pre­da­no. I či­ta­li smo, i to sve što nam je do­la­zi­lo do ru­ke. U Ka­me­ni­ci je tek ka­sni­je osno­va­na me­sna knji­žni­ca, pa se sa­mo u ško­li do­la­zi­lo do knji­ga. To su bi­le knji­ge škol­ske lek­ti­re, ali i ru­ske knji­ge. Ja sam mno­go či­tao. Be­o­grad­ska tet­ka mi je sla­la knji­ge, ali dru­ga­či­je ne­go što su bi­le one u škol­skoj knji­žni­ci. Od nje sam do­bio, se­ćam se, de­la Jan­ka Ve­se­li­no­vi­ća, Sve­to­li­ka Ran­ko­vi­ća i La­ze La­za­re­vi­ća. I sva­ka po­šilj­ka je ima­la ne­ko no­vo i me­ni ne­po­zna­to ime. Do­šle su mi do ru­ku i pe­sme Du­ša­na Ko­sti­ća, ne­ki ro­man Du­ša­na Ba­ra­ni­na i pri­če Bran­ka Ćo­pi­ća.

***

Na kra­ju tre­ćeg raz­re­da po­če­li smo me­đu so­bom da se do­go­va­ra­mo ko­ju će­mo ško­lu na­sta­vi­ti… Ve­ći deo nas je bio za gim­na­zi­ju, dok su ne­ki bi­li za po­ljo­pri­vred­nu, eko­nom­sku ili teh­nič­ku ško­lu. Bi­lo je i onih ko­ji se ni­su iz­ja­šnja­va­li…

De­si­lo se – to se vi­de­lo već na kra­ju tre­ćeg raz­re­da, od­no­sno u le­to 1949. go­di­ne – da smo mi ko­ji smo go­vo­ri­li o sred­njoj ško­li, to i uči­ni­li, dok su oni ko­ji se ni­su iz­ja­šnja­va­li oti­šli u ne­ku od bo­go­slov­skih ško­la. Bio je to, go­vo­ri­li su ak­tu­el­ni po­li­ti­ča­ri, re­zul­tat taj­nog na­go­va­ra­nja na­stav­ni­ka Vo­ji­na Ra­ki­ća.

***

U isto vre­me, i po­no­san i za­pla­šen, ušao sam u sep­tem­bru 1949. go­di­ne u do­sto­jan­stve­no zda­nje Va­ljev­ske gim­na­zi­je. Ima­li smo sre­ću da nam je raz­red­ni sta­re­ši­na bi­la do­sto­jan­stve­na i um­na, ali i ple­me­ni­ta Dra­ga Ata­nac­ko­vić. Po­mo­gla je da za­vo­li­mo fran­cu­ski je­zik… Od osta­lih na­stav­ni­ka još iz­dva­jam Ka­ću Hra­njec, ko­ja je pre­da­va­la srp­ski je­zik i knji­žev­nost, kao i, isto, Ka­ću, ali Sre­te­no­vić, pro­fe­sor­ku isto­ri­je. At­mos­fe­ra u Gim­na­zi­ji i Va­lje­vu uop­šte bi­la je, za me­ne, ali, mi­slim, i za sve osta­le ko­ji su do­šli iz pro­gim­na­zi­ja, da­kle iz okol­nih ma­lih me­sta – dru­ga­či­ji, bo­lje re­ći no­vi svet…

***

U po­čet­ku ni­smo uspe­va­li da raz­u­me­mo va­ljev­sku de­cu. Bi­li su ne­što dru­go. Me­đu­tim, vre­me­nom, ka­da su po­če­la ozbilj­ni­je da zna­če za­u­zi­ma­nja u ško­li, ne­sta­le su raz­li­ke iz­me­đu grad­skih i se­o­skih đa­ka. Po­de­le su bi­le na vred­ne i ma­nje vred­ne đa­ke, a tek ka­sni­je i na zve­zda­še i par­ti­za­nov­ce…

***

Ve­li­ko iz­ne­na­đe­nje je bi­lo, ne sa­mo za me­ne, već za sve nas ko­ji smo do­šli iz okol­nih me­sta – kor­zo… Zna­li smo za va­ša­re, ko­ji su u na­šim me­sti­ma odr­ža­va­ni jed­nom ili naj­vi­še dva pu­ta go­di­šnje. Me­đu­tim, ova oku­plja­nja su bi­la sva­ke ve­če­ri. Ka­da smo se i mi na kor­zo svi­kli, po­če­li smo pre­po­zna­va­ti ne­ke od onih đa­ka ko­ji su u ško­li uži­va­li po­se­ban ugled. Bio sam uz­o­ran đak, da­kle ne ne­ma­ran, ali ne i po­seb­no do­bar. Učio sam. Je­di­no sam se mu­čio sa ma­te­ma­ti­kom. Pla­šio sam se pro­fe­so­ra Je­že­ka. Bio je ci­nič­no strog pre­ma ne­zna­nju.

***

Za­vo­leo sam li­te­rar­ne sku­po­ve. U raz­re­du je nas ne­ko­li­ko pi­sa­lo pe­sme. U to­me nas je po­dr­ža­va­la Ka­ća Hra­njec… I za nas je bi­lo ve­li­ko is­ku­še­nje ka­da nam je Zo­ran Jok­si­mo­vić, u či­ta­voj ško­li po­znat kao uspe­šan pro­zni pi­sac, sa­op­štio da će­mo i mi na­stu­pa­ti na jed­noj od na­red­nih ve­če­ri. Imao sam tre­mu… I bio sam raz­o­ča­ran, pa i tu­žan što mo­ji sti­ho­vi ni­su iza­zva­li ne­ku na­ro­či­tu pa­žnju. Ina­če, po­red de­lo­va­nja u li­te­rar­noj dru­ži­ni, pro­fe­sor­ka Hra­njec me uklju­či­la i u dram­sku sek­ci­ju. Igrao sam u nje­nim pred­sta­va­ma.

***

Ubr­zo sam po­čeo da sa­ra­đu­jem u lo­kal­nom li­stu Na­pred. Pr­vi tekst ko­ji je ob­ja­vljen u tom li­stu bio je moj za­pis o va­ša­ru na Ivi, ko­ji je u pod­gor­skim pro­sto­ri­ma bio ve­o­ma po­znat… Sa­rad­nja u li­stu „Na­pred“ omo­gu­ći­la mi je da se pri­klju­čim gru­pi đa­ka ko­ja je pred­lo­ži­la da se po­kre­nu me­seč­ne no­vi­ne za mla­de, ko­je su na­zva­ne Reč omla­di­ne. Po­sle go­di­nu da­na smo po­kre­nu­li i list Sred­njo­ško­lac ko­ji je bio start­no me­sto za sve one ko­ji su bi­li na­klo­nje­ni umet­no­sti­ma, pre sve­ga knji­žev­no­sti… S ob­zi­rom na mo­ju spret­nu upor­nost, iz­da­vač – to je bio Op­štin­ski od­bor Sa­ve­za omla­di­ne – ime­no­vao me je za glav­nog ured­ni­ka. Pri kra­ju gim­na­zij­skog ško­lo­va­nja, sa­ra­đi­vao sam i u be­o­grad­skim li­sto­vi­ma, Bor­bi i Spor­tu, ob­ja­vlju­ju­ći uglav­nom ak­tu­el­ne kul­tur­ne i sport­ske ve­sti iz Va­lje­va.

***

Va­lje­vo je u to vre­me bi­lo ži­vo me­sto. Ima­lo je in­du­stri­ju. Pred­nja­čio je pred­rat­ni Vi­stad, ko­ji je ka­sni­je pre­i­me­no­van u Kru­šik. Osni­va­la su se i no­va pred­u­ze­ća ko­ja su se ba­vi­la tr­go­vi­nom, po­ljo­pri­vre­dom, gra­di­telj­stvom i još ne­kim pri­vred­nim po­slo­vi­ma. I što je bi­lo po­seb­no va­žno, ba­rem za nas mla­de ko­ji smo bi­li na­klo­nje­ni kul­tu­ri, u ta­da­šnjem Va­lje­vu je de­lo­va­lo pro­fe­si­o­nal­no po­zo­ri­šte. Ima­lo je pri­kla­dan re­per­to­ar. Naj­vi­še su igra­na do­ma­ća dram­ska de­la, ko­ja je pu­bli­ka ra­do gle­da­la. Bi­lo je i po­pu­lar­nih glu­ma­ca… Me­đu­tim, ka­da se sre­di­nom pe­de­se­tih go­di­na po­če­lo po­ver­lji­vo pri­ča­ti da će po­zo­ri­šte bi­ti uki­nu­to, grad­ske vla­sti, na­ma se ta­ko či­ni­lo, ni­šta ni­su pred­u­ze­le. Ta­ko, re­ci­mo, ni­je bi­lo u Pi­ro­tu, či­je je po­zo­ri­šte sa­ču­va­no i ko­je i sa­da uspe­šno de­lu­je.

***

Bio sam ak­ti­van i u omla­din­skoj or­ga­ni­za­ci­ji. Ta­ko sam po­čet­kom pe­de­se­tih go­di­na bio de­le­gat va­ljev­skih sred­njo­ško­la­ca na re­pu­blič­kom omla­din­skom kon­gre­su, gde sam iz­ra­zio ne­za­do­volj­stvo, bez pret­hod­nog do­go­vo­ra i sa­gla­sno­sti sa sre­skim omla­din­skim ru­ko­vod­stvom, što su nam uve­li ka­pe. Za taj moj pro­test ne bi se ni zna­lo da ta­da­šnji omla­din­ski list ni­je ob­ja­vio, u kon­gre­snom pre­gle­du, mo­ju fo­to­gra­fi­ju i taj pro­test pro­tiv ka­pa. Ka­da se to ob­ja­vi­lo, na­pa­li su me grad­ski omla­din­ski ru­ko­vo­di­o­ci. U ško­li su me, me­đu­tim, svi po­dra­ža­va­li.

***

Ta­ko­đe, po­čet­kom pe­de­se­tih go­di­na sam bio na rad­noj ak­ci­ji u on­da­šnjoj Ja­go­di­ni na iz­grad­nji fa­bri­ke ka­blo­va. Po­što se ve­ro­va­lo da sam čo­vek kul­tu­re, bio sam po­sta­vljen da u bri­ga­di bri­nem o kul­tur­nom ra­du. Spo­mi­njem taj ak­ci­ja­ški bo­ra­vak jer je to bi­la pri­li­ka, pr­va, je­din­stve­na, da slu­šam i vi­dim tri u to baš ši­re ne mno­go po­zna­ta pi­sca – Oska­ra Da­vi­ča, Do­bri­cu Ćo­si­ća i An­to­ni­ja Isa­ko­vi­ća. Ta­da sam slu­šao od­lom­ke iz Da­vi­čo­ve Pe­sme, Ćo­si­će­vog Da­le­ko je sun­ce i je­dan Isa­ko­vi­ćev pro­zni za­pis… Taj su­sret mi je, či­ni mi se, i po­mo­gao da se opre­de­lim, u vre­me ve­li­ke ma­tu­re , da stu­di­ram knji­žev­nost!

***

U Be­o­grad, na stu­di­je, do­šao sam 1954. go­di­ne. Upi­sao sam na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu (još ni­je bio raz­de­ljen na Fi­lo­zof­ski i Fi­lo­lo­ški fa­kul­tet!) – 10. gru­pu, od­no­sno Ju­go­slo­ven­sku knji­žev­nost i srp­sko­hr­vat­ski je­zik… Sa­mo na na­šu gru­pu upi­sa­lo se pre­ko 500 stu­de­na­ta. Bi­lo ih je iz svih kra­je­va Ju­go­sla­vi­je, čak i ne­ki iz Slo­ve­ni­je.

***

At­mos­fe­ra je u po­čet­ku bi­la ne­iz­ve­sna. Ni­smo znali, ba­rem mi iz unu­tra­šnjo­sti, šta nas oče­ku­je. Me­đu­tim, ubr­zo smo se uklo­pi­li u stu­dent­ski ži­vot i po­če­li da ras­po­zna­je­mo one sa ko­ji­ma smo ima­li ne­što za­jed­nič­ko, pa i bli­sko. Za­ni­mlji­vo, po­de­le ni­su bi­le na sport­skom, već na knji­žev­nom po­lju. De­li­li smo se na one ko­ji su bi­li za De­lo i na one ko­ji su za Sa­vre­me­nik… Ne bih znao ko­jih je bi­lo vi­še.

***

Imali smo ve­o­ma do­bre pro­fe­so­re. Me­đu nji­ma su bi­li naj­po­pu­lar­ni­ji i naj­ce­nje­ni­ji Ve­li­bor Gli­go­rić, Dra­go­ljub Pa­vlo­vić i Vi­do Lat­ko­vić, a od mla­đih (u to vre­me – mla­đih!) Di­mi­tri­je Vu­če­nov, Mi­ro­slav Pan­tić, Mi­o­drag Po­po­vić i Dra­gi­ša Živ­ko­vić. Po­što smo slu­ša­li i svet­sku knji­žev­nost, bli­ski su nam bi­li Ra­ško Di­mi­tri­je­vić i Vo­ji­slav Đu­rić. Opet, iz je­zič­kih pred­me­ta ve­o­ma smo ce­ni­li Alek­san­dra Be­li­ća. Bio sam u ge­ne­ra­ci­ji ko­ja je ima­la pri­vi­le­gi­ju da pri­su­stvu­je nje­go­vom po­sled­njem ča­su. Ta­ko­đe, ra­do smo slu­ša­li Mi­ha­i­la Ste­va­no­vi­ća, Ra­do­mi­ra Alek­si­ća, Ra­do­sla­va Bo­ško­vi­ća i Asi­ma Pe­cu.

***

Pre­da­va­nja su nam dr­ža­li i dru­gi pro­fe­so­ri, ko­ji su bi­li, mi­slim, pro­fe­so­ri po po­zi­vu. Ta­ko je jed­nom go­vo­rio Mi­lan Bog­da­no­vić o Bran­ku Ra­di­če­vi­ću. Go­vo­rio je za­ne­se­no, bi­ra­nim re­či­ma i ube­dlji­vo… Sve vre­me je li­stao jed­nu, či­ni­lo mi se, uko­ri­če­nu sve­sku. Ka­da je oti­šao, vi­deo sam da je ta sve­ska osta­la na ka­te­dri. Po­žu­rio sam da je uzmem… Me­đu­tim, Bog­da­no­vić je li­stao ne­ku dra­mu ko­ja se igra­la u na­rod­nom po­zo­ri­štu… Ka­sni­je, mno­go ka­sni­je, is­pri­čao sam mu o to­me. Na­sme­jao se!

***

Naj­o­mi­lje­ni­je me­sto stu­de­na­ta Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta bi­la je sa­la 45, ko­ja se na­la­zi­la na pr­vom spra­tu on­da­šnjeg Pri­rod­no-ma­te­ma­tič­kog fa­kul­te­ta, po­što se tek gra­di­la no­va zgra­da za taj fa­kul­tet. Da­nas je u toj sa­li bi­bli­o­te­ka Ka­te­dre za srp­sku knji­žev­nost… Tu sa­lu smo zva­li – če­tr­de­set­pe­ti­ca. U njoj su če­sto odr­ža­va­ne knji­žev­ne ve­če­ri, ali i su­sre­ti sa pi­sci­ma, i po­zna­tim i još ne­u­po­zna­tim. Ta­ko je mo­ja ge­ne­ra­ci­ja mo­gla da slu­ša ka­ko svo­je ra­do­ve či­ta­ju Bran­ko Milj­ko­vić, Da­ni­lo Kiš, Mi­o­drag Bu­la­to­vić, Bla­žo Šće­pa­no­vić, Lju­ba Si­mo­vić, Ra­de Voj­vo­dić, Vuk Kr­nje­vić i još mno­gi. Ka­sni­je su im se pri­dru­ži­li i Ma­ti­ja Beć­ko­vić, Mi­ća Da­noj­lić, Bra­na Pe­tro­vić… Ta­ko, isto če­tr­de­set­pe­ti­ca je bi­la pra­va are­na knji­žev­nih ras­pra­va u ko­ji­ma su uče­stvo­va­li Ni­ko­la Mi­lo­še­vić, Dra­gan Je­re­mić, Pe­tar Dža­džić, Pre­drag Pa­la­ve­stra, Mi­loš Ban­dić i Sve­ta Lu­kić.

***

Vre­me stu­di­ja je bi­lo i mo­guć­nost da sret­ne­mo pi­sce, ak­tu­el­ne i ču­ve­ne pi­sce. Na raz­go­vo­re sa stu­den­ti­ma pro­fe­so­ri su po­zi­va­li sve ta­da ugled­ne pi­sce. Me­đu na­ma su bi­li Ivo An­drić, Velj­ko Pe­tro­vić, Erih Koš, Isi­do­ra Se­ku­lić, De­san­ka Mak­si­mo­vić, Bran­ko Ćo­pić… Do­la­zi­li su i Mar­ko Ri­stić, Oskar Da­vi­čo, An­to­ni­je Isa­ko­vić i Do­bri­ca Ćo­sić. Da­kle, ni­je se ose­ća­la po­zna­ta po­de­lje­nost!

***

U to vre­me sva po­zo­ri­šta da­va­la su stu­den­ti­ma pro­pu­sni­ce… I ja sam us­peo da do­đem do jed­ne, i gle­dao sam go­to­vo sve pred­sta­ve u Na­rod­nom i Ju­go­slo­ven­skom dram­skom po­zo­ri­štu. Bi­li su nam omi­lje­ni glum­ci – Ra­ša Pla­o­vić, Mi­li­vo­je Ži­va­no­vić, Mi­ra Stu­pi­ca, Ne­ven­ka Ur­ba­no­va, Ma­ri­ja Cr­no­bo­ri, Vik­tor Star­čić, Ste­vo Ži­gon, Bran­ko Ple­ša. Ce­ni­li smo i re­di­te­lje – Hu­ga Klaj­na, Ma­tu Mi­lo­še­vi­ća i Bo­ja­na Stu­pi­cu… Ume­li smo, i to­ga se se­ćam, da ne ode­mo na čas ras­pra­vlja­ju­ći se da li je bo­lji glu­mac Ra­ša Pla­o­vić ili Mi­li­vo­je Ži­va­no­vić, od­no­sno Mi­ra Stu­pi­ca ili Ne­ven­ka Ur­ba­no­va.

– nastaviće se –

O sagovorniku

Miloš Jevtić je rođen 1936. u Gornjoj Bukovici, nedaleko od Valjeva. Gimnaziju je završio u Valjevu, a književnost je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Nakon studija je radio u Kulturno-prosvetnim zajednicama Beograda i Srbije. U Radio Beogradu je bio glavni i odgovorni urednik Drugog programa. Autor je višegodišnje serije emisija Gost Drugog programa u kojima je objavio više od osam stotina razgovora sa ličnostima iz oblasti kulture i nauke iz Jugoslavije i sveta. Deo tih razgovora objavljen je i u 210 knjiga edicije Odgovor, a deo u deste knjiga edicije Izabrani razgovori Miloša Jevtića. Dobitnik je brojnih nagrada iz oblasti kulture i novinarstva. Živi i radi u Beogradu.