Sećanja na Petra Banićevića

Veliki gospodin našeg glumišta. Slovio je kao glumac-intelektualac i majstor scenskog govora, pozorišni čarobnjak. Kad se govori o glumi kao savršenom umetničkom činu, Petar Banićević je neizbežan. I bez premca.

Da bi se tumačili likovi u delima najvećih svetskih pisaca od Eshila i Sofokla, od Šekspira i Molijera, od Dostojevskog i Čehova, od Šoa i Tenesi Vilijamsa do Edvarda Olbija i Harolda Pintera, do naših literarnih veličina, bilo je neophodno imati neponovljivu i složenu umetničku ličnost. Takvu ličnost je posedovao Petar Banićević.

Biti uverljiv i u drami i u komediji, u klasičnoj dramskoj literaturi i u modernim dramskim formama može samo umetnik snažne uobrazilje, bogatog unutrašnjeg života, rafiniranog ukusa i modernog senzibiliteta. Uz kritičku svest, produbljeno mišljenje i traganje za čovekovim tamnim i skrivenim dubinama bilo mu je blisko smehotvorstvo, ironija, sarkazam i persiflaža. Nije ga Buca Mirković slučajno nazvao ironičnim harlekinom.

Igrao je u svim beogradskim pozorištima, posebno u Ateljeu 212. U svom matičnom, Narodnom pozorištu, odigrao preko osamdeset uloga. Njemu je tamo pripala uloga princa Hamleta. Njegovo tumačenje Robespjera, Serebrjakova, Higinsa, Vojvode Draška, Tanaska, Glembaja, Staljina i Ruvarca najveći deo pozorišne kritike apostrofirao je kao vrh glumačkog umeća i trijumf pozorišne umetnosti.

Banićević je svemu što je stvarao davao individualni pečat. Nadahnuto je glumio i u drami, i u tragediji i u komediji, ali i u komadima sa igranjem i pevanjem. Za njega je bila uvek izazovna neistražena i nepoznata lepota pozorišne igre. Uporno je tragao za njom baš kao i za istinom koja se počesto skrivala u neprozirnim lavirintima stvarnosti i istorije. Bila mu je prihvatljiva samo ona umetnost koja se ostvarivala kao najslobodniji vid bivstvovanja, kao sloboda. Bila mu je bliska umetnost koja se suprotstavljala ideologiji, represiji, totalitarizmu i fanatizmu. Za njega je bila najposticajnija ona umetnost koja je dešifrovala nesvesno, iracionalno i mentalitetske okove.

A o istrajnosti i umeću kako opstati kao glumac, dovoljno je podsetiti se predstave „Čovek slučajnosti“ Jasmine Reze, u kojoj je Banićević, u poznijim godinama, igrao, pa da se shvati da nije bilo gotovo nikakve slučajnosti u tome što se ovaj glumac ostao tako dugo na glumačkom Olimpu. Nije slučajno ni to što je dobio sve prestižne nagrade, pa i one koje se vezuju za imena pozorišnih velikana kao što su Dobrica Milutinović i Raša Plaović, čiju je umetničku vertikalu Banićević s pijetetom sledio. I kada mu je 2004. godine uručen „Dobričin prsten“, kao nagrada za životno delo, i kada je sumirano njegovo stvaralaštvo, bilo je jasno da je reč o nadmoćnoj karijeri koja nikada nije bila u stagnaciji, u kreativnom zastoju, u krizi, u odustajanju od tvoračkog čina. To je pokazao i kad je odigrao 2006. svoju poslednju ulogu u beogradskom Narodnom pozorištu u predstavi „Sudija“ Vilhelma Mogeberga. Takav kontinuitet, takva doslednost i takva posvećenost pozorišnoj umetnosti predstavlja ne samo nepodmitljivo pregalaštvo već i nastojanje da se pozorište izjednači sa najvišim vrednostima, sa životom.

S razlogom su zapaženi ne samo umetnikova kreativna snaga već i profesionalna odgovornost i studioznost u oblikovanju uloga. Poznato je da je Petar Banićević gradio svaku ulogu sa ogromnim strpljenjem i fascinantnom upornošću. Vida Ognjenović je to označila kao „blistavi profesionalizam“.

Razumevanje celine dela koje je tumačio i celine doživljaja u sebi deo su umetnikove „strategije“, deo nastojanja da se ovlada ne samo „fragmentom“ koji „pokriva“ uloga, već celinom pozorišnog predloška, da se stigne do umetničke celovitosti. Uvek je branio izvornost dramskog dela i temeljne ideje njegovog autora. Za njega je bilo neprihvatljivo – izneveravanje originala, rediteljska samodovoljnost i isprazni egzibicionizam. Uranjao je sigurno u svet umetničke imaginacije. Ali pre toga želeo je da sve bude promišljeno i visoko određeno. Proizvoljnost mu je bila strana jer je u njegovoj samosvesti dominirala želja da se ostvari koherentna umetnička forma. A on je svojom interpretacijom i svojom invencijom branio i odbranio svaki lik koji je igrao. To je bilo u središtu njegove pozorišne estetike. Zato nije bio nimalo neočekivano što se u anglosaksonskom repertoaru osećao tako nadmoćno. Njegove uloge u Pigmalionu Bernarda Šoa i Nilovoj drami Dugo putovanje u noć kritika je ocenila kao vrhunska dostignuća.

U njegovoj velikoj posvećenosti profesiji srećno su se spojile etička i estetska dimenzija njegove ličnosti. Ostao je veran i svom talentu i svojoj vrlini, svojoj savesti. Odvažnost i samopouzdanje nalazimo u temeljima njegovog nastojanja da natkriljuje dostignuto i uspostavlja trajne umetničke vrednosti. Tu je i njegova sposobnost da se neprestano usavršava i kreativno menja, ali i da ide u korak sa promenama u teatru.

Banićeviću je bilo najbliže stanovište da umetnik kao rušilac konzervativnog i represivnog poretka teži višem nivou samorazumevanja i individualnog senzibiliteta, da teži višim formama društvene i kreativne svesti. Znao je da osrednjem umetniku ostaje da laska sebi i svojim privrženicima, da im pruži samo ono što žele da čuju. Spoznao je da je to put prosečnosti, koja je uvek daleko od kreativnog majstorstva i kritičke svesti. Zato mu je bila neprihvatljiva i stvaralačka prosečnost i populistička estetika. Monterlan je tvrdio da loš glumac privlači publiku kao pokvareno meso muve! Takvom glumcu ne smeta prosečnost samo da ostvari veliku popularnost. To nije neobično jer živimo u civilizaciji za koju je rečeno da bi u svakom plebiscitu Bečka opereta pobedila Mocarta. Zbog toga što je umakao varljivim opsenama lake popularnosti i taštini uspeha, Banićević je ostvario tako markantnu umetničku karijeru. Suštinski, on se prirodom svog talenta i svog stvaralaštva žestoko usprotivio banalnosti „opšteg mesta“, kvaziumetničkim simulacijama i izobličavanjima umetničkog umeća.

Banićević je bio i mudar čovek, dostojanstven umetnik i glumac za dugo pamćenje.