Spletom okolnosti maja 1994. prihvatila sam, sa zadrškom, posao glavnog urednika Borbe samo kao prelazno rešenje jer sam sve godine rada bila samo spoljnopolitički novinar i reporter sa lica mesta: od dopisništva u Njujorku, preko ratova u Africi, do zemljotresa u Meksiku.
Mada danas ne isključujem mogućnost da mi je upravo to iskustvo bilo dragoceno, naravno prevashodno u kombinaciji sa ugledom Borbe u svetu.
Rat je trajao svom žestinom, ali i bila je to godina kad se u mirovne pregovore značajno umešala Amerika, praktično se spremajući za ono što je posle bilo Dejton.
U to vreme Borba je bila među najcitiranijim evropskim dnevnicima i na ratne i na moguće mirovne teme.
Bili smo veoma često ekskluzni u najavljivanju i obelodanjivanju događaja iza zatvorenh vrata.
Primera radi, prvi boravak Ričarda Holbruka u Bosni, posle bombardovanja Karadžićevih vojnih formacija, a zatim potpisivanje neke vrste mirovnog sporazuma na kojem je pored Karadžića bio i potpis partijarh Pavla, objavili smo jedino mi, na prvoj strani u okviru, uz glavu lista.
Isto se dogodilo kad smo iz britanskih izvora saznali da se već računa sa mirovnim sporazumom kojim bi u Bosni srpska strana dobila 53 odsto teritorija a druga 47 odsto, što je bio povod da nas napadnu sa svih strana i od Miloševićeve kao izdajnike i strane plaćenike.
Sve vreme smo poštovali uređivačku politiku koju je u suštini utemeljio kolega Staša Marinković 1987, bila je to „Stašina tvorevina“.
Nismo odustali do kraja: profesionalna, otvorena, iz više izvora proverenih informacija i nezavisne od bilo kojeg centra moći. Po tome je Borba bila cenjena i verovalo joj se.
Sve do 24. decembra te iste 1984. kad su u večernjim satima upali zvaničnici vlasti.
Tadašnji ministar informacija Dragutin Brčin, dva visoka funkcionera SPS i JUL-a i novinar Anđelić da bi me obavestili da nisam više glavni urednik, jer država ima pravnog osnova da kompletno preuzme Borbu: list, prostorije, dokumentaciju, sve beleške novinara u njihovim stolovima i celokupnu arhivu.
Zatražili su da odmah prestane štampanje sutrašnje Borbe, što je bilo u toku.
LJubazno sam ih primila i zamolila da sednu dok im donesem kafu.
Valjda su zbunjeni takvim dočekom i zaista seli bez reči. Otišla sam do deska gde je bila još grupa novinara i zamolila da razglase novost i da zovu Radio B92 i TV Studio B.
Posle prvih vesti, samo pola sata kasnije, hodnici drugog sprata Borbe bili su popunjeni prijateljima Borbe (uprkos lukavog izbora vlasti da udar izvedu na katoličko Badnje veče kad listovi u svetu ne izlaze i oglašavaju se samo radio-stanice i agencije).
Pridružili su nam se studenti, profesori univerziteta, književnici, mnoštvo javnih ličnosti, veliki broj naših čitalaca i stranih diplomata. Nemački ambasador čija je zemlja tada predsedavala Evropskom unijom, pozvao je dežurne u Briselu i već u ponoć smo imali zvaničnu podršku i osudu Miloševićevog režima iz središta EU.
Gospodi-uzurpatorima iz vlasti smo rekli da nećemo da napustimo prostorije. I zaista smo dve sledeće nedelje štrajkovali i izdavali list nazvan Naša Borba da bismo, po savetu veoma uglednih beogradskih advokata, izbegli krivično gonjenje ako zadržimo ime uzurpiranog lista.
Ovde više od svega želim da istaknem dve činjenice.
Prvo, da od 1.100 zaposlenih u Borbi, sa nama su ostali njih stotinu.
I drugo, da je solidarnost koju smo imali od brojnih kolega novinara, intelektualnih krugova, ali i sasvim do tada nepoznatim čitalaca bila dragocena.
Kao svoje specijalno izdanje, po savetu advokata, izdavali su, na primer, nedeljnik Nezavisni iz Novog Sada, Republika iz Beograda, Nezavisni sindikat Srbije.
Pošto nijedan kiosk nije hteo da nas prodaje, na ulicama su naši kolporteri bili studenti, čitaoci, ugledni pravnici, univerzitetski profesori, lekari, advokati i iznad svega novinari uključujući lokalne u celoj Srbiji i Vojvodini. Imali smo svakodnevnu jednosatnu emisiju na TV Studio B odmah iznad večernjih vesti.
A gotovo je bizarna bila podrška koju smo svakog jutra dobijali, kao štrajkači, u ogromnim količinama hrane od mnogih privatnih, ali i državnih preduzeća.
Delili smo sve sa postojećim humanitarnim organizacijama jer je to bilo vreme istinske gladi.
Pomoć nam je stizala iz novinarskih udruženja iz sveta, a gospođa Miteran, supruga francuskog predsednika Fransoa Miterana, u Francuskoj u svojoj fondaciji skupljala je novac za naš list, italijanski sindikati slali su nam hartiju za štampu.
Pošto smo, na kraju, izbačeni na ulicu, sa čim smo i računali, posle je Borba uoči katoličkog Božića 1994. grubo ugušena bukvalnim noćnim upadom Miloševićevih snaga i proglašavanjem prinudne uprave.
Zaslužuje da bude upamćeno kao kolektivno herojstvo odbijanje praktično cele redakcije da se potčini nametnutim gazdama i da izabere otkaze i totalnu egzistencijalnu neizvesnost za sebe i svoje porodice.
Posle četvorogodišnjeg izlaženja Naše Borbe odvojila se grupa od desetak novinara koji su bez plate, novca, samo sigurni u svoju profesiju i ulogu posebno u teškim vremenima započeli projekat DANAS.
Posle višemesečnog rada, uz neverovatne prepreke (svedočenje u knjizi o prvih hiljadu dana prvog gl. urednika G. Spasovića „Danas uprkos njima“ i poštovanjem nagradom Staša Marinković) prvi broj izašao je 9. juna 1997. u isključivom vlasništvu novinara i urednika koji su svakodnevno radili i stvarali DANAS i sa čašću i profesionaliznom visokog stepena sačuvali svoj nezavisni projekat jer je bio bez kontrole bilo kojeg centra političke moći.
Kako i dolikuje profesiji novinar.
(po sećanju, u februaru 2022, tekst koji će biti počitan na obeležavanjima godišnjice Borbe na Dorćol placu u 13 sati i u Domu sindikata u 18 sati)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
