Sećanje na 1999.

Presudom dežurnog prekršajnog sudije 28. aprila 1999. godine, tek nekoliko sati iza ponoći, pod vazdušnom opasnošću kroz mrklu noć, čuvari su me sproveli na izdržavanje kazne od trideset dana u Okružni zatvor u Vranju.

„Milosrdni anđeo“ koji je 2. marta zagospodario Srbijom delovao je ujedinjujuće u prkosu i patriotizmu na običan svet zatečen onim šta ga je zadesilo. Strah je pojačavao plamen patriotizma i odanosti državi i jednoj vlasti. Redakcija „Novina Vranjskih“ posle više mučnih sudskih procesa i izrečenih drakonskih kazni po Zakonu o javnom informisanju „ražalovana“ je i rasuta po rovovima u okolini Vranja. Sa kolegama iz „Slobodne reči“, prorežimskog nedeljnika svakodnevno sam pratio nalete bombardera na vojne i civilne objekte. Svakodnevno izveštavam o pogibijama, velikoj šteti, i „normalnom životu“ koji se odvija u rano proleće.

Poklopac na zamrzivaču koji se nalazi u podrumu pretvoren je u pisaći sto. Tu je i telefon. Svakodnevni kontakti sa redakcijom Danasa, Glasa javnosti i Sportskog žurnala. Pišem normalno o nenormalnim stvarima. Vranje dobija svoj Štab za obranu grada. NJega čine političari i privrednici iz vodeće nomenklature aktuelne SPS-JUL, koalicije. „Štablije“ zasedaju svakodnevno po dobro ušuškanim vranjskim restoranima. Radna obaveza na snazi u Jumku, Simpu, Koštani. Upravna zgrada tekstilnog kombinata u kome je tada radila i supruga Suzana sa svojih devet spratova štrči kao najvidljivija meta. Dve kasarne. Vojni poligon u Bunuševcu. Mostovi prema Bujanovcu. Blizina Kosovskog pomoravlja. Okruženje opasno inspirativno za One koji gledaju odozgo i žele da nas dole, potrpaju zauvek pod zemlju.

Uživo gledamo gađanje repetitora RTV Vranje na Pljačkovici. U vozu u Grdelici stradao mladi bračni par, moji prijatelji iz Vladičinog Hana. Stiže saopštenje kako je geler razneo vratnu arteriju taksisti dok je čekao da se otvori semafor kod autobuske stanice u Vranju. Projektil u Surdulici žigosao porodicu Milić.

Kada sam ostao bez „ausvajsa“ da kao novinar mogu da se slobodno krećem gradom mogao sam da naslutim da mi se nešto sprema. „Štablije“ su spremale sve moje ranije „račune“ za naplatu. A bilo ih je i „previše“, jer sam u svojim tekstovima od Naše Borbe, preko Danasa, Glasa javnosti, javnih istupa nemilosrdno „bombardovao“ javnost o pohlepnim potezima i aroganciji sa kojom su ljudi iz vlasti Slobodana Miloševića manipulisali ovdašnjim ljudima, stvarajući armiju poslušnih podanika među običnim svetom. Ubistvo Slavka Ćuruvije, uplašilo je mnoge kolege. U pekari „Klas“ u centru grada građanima se deli hleb po bagatelnoj ceni što omogućava da se preživi i dočekaju novi dani tragedije koja je tutnjala zemljom. Po vranjanskim kafanama se uz nenormalne količine alkohola licitiralo o trajanju bombardovanja, kao u scenama ruskog ruleta u „Lovcu na jelene“.

Zatvor je bio samo još jedan, manji i mnogo opasniji krug neslobode u kome smo se našli. Ne samo ja već i mnogo Albanaca, Roma, običnih građana koji su prekršili zabranu „kretanja u vreme vazdušne opasnosti“. Deo zatvor je pretvoren i u sudnicu i pritvor za „vojne dezertere“. Između dva udara bombi, štekće pisaća mašina vojnog tužioca posle koje na papiru ostaje slovo, a u duši rupa. „Dezertere“ odvoze u Niški zatvor, oni „lakši slučajevi“ završavaju pod ključem zgrade u Ulici cara Dušana. Metod brave i rešetaka poslužio je kao „legalni metod“ u borbi protiv „stranih plaćenika“ i „domaćih izdajnika“.

Punom parom proradio je taj mehanizam osvete prema pojedincu, u kome su korišćene, kao u mom slučaju, zakonske forme (uredba Predsednika Srbije Milana Milutinovića iz marta 1999. godine o prijavljivanju mesta boravišta), vojne obaveze u ratnom stanju, sprečavanje šverca i nelegalne trgovine, ekspresno kažnjavanje krađe i remećenja javnog reda i mira. Odbrana nije bila moguća, jer kod koga je „pogača u njega je i nož“, govori narod u ovom kraju.

Nije mi bilo dozvoljeno da u zatvoru imam olovku i papir, bio sam pod dnevnim nadzorom policije i čuvara. Pristajao sam da bilo šta radim kako bih potrošio vreme između dve sirene za vazdušnu opasnost i potom slušam organizovani trk zatvorskih čuvara koji se „evakuišu“ u podrum pred novim naletom jurišnika sa neba dok mi kroz rešetke gledamo kako gori kasarna u neposrednoj blizini zatvora. I tako za trideset dana četiri puta noćni pogled isečen rešetkama kroz koje se probija dim i u daljini na nekoliko stotina metara vidi plamen. Ružne vesti stižu iz rovova u okolini Vranja. Polušapatom od čuvara čujem da je bombardovan zatvor u Uroševcu, odakle nisu stigli da evakuišu zatvorenike… „Od NATO projektila stradali bolesnici u Specijalnoj bolnici u okolini Surdulice“ čitam na prokrijumčarenom primerku Danasa koji mi u zatvor dotura sa čistim vešom supruga Suzana.

Dugo po izlasku iz zatvora dane sam „iščašenog zdravlja“ provodio u kućnom podrumu strahujući i od zvuka automobilskog motora. Preživeo sam „obračun“ sa dvostrukim neprijateljem. Onim moćnim, koji je počinio anticivilizacijski čin, ali i Onim domaćim ne manje savršenim u primeni zla i osvete. Kolega Dragan Veljković tada dopisnik „Večernjih novosti“ dopao je suda kada je objavio da su „štablije“ za svoju „odbranu od NATO agresije dobili pozamašne dnevnice“. Okružni sud u Vranju podigao je optužnicu za „ratne zločine“ protiv Klintona, Blera, Solane i ostale NATO vrhuške. Počela je obnova porušenog, uz izdašnu pomoć, licemernu, onih koji su nad Vranjem prosuli toliko osiromašenog uranijuma, kasetnih bombi i ostavili toliko smrti za sobom. Ovi Naši nastavili su da slave pobedu. Patriotizam se kalio do usijanja, a sve zarad očuvanja vlasti i pozicija, zašta im je bila potrebna narodna podrška, onih koji su „spasenje doživeli mudrom državničkom politikom“. Pred ovakvom „pobedom“ kapitulirala je građanska svest, dijalog, mogućnost drugačijeg mišljenja. Ostao je goli život, čime su oni kojima se ovde godinama manipulisalo bili prezadovoljni.

Kao podsećanje na jedno „pucanje čira“ ostali su ratni zatvorski zapisi sjedinjeni u dve knjige naslovljene kao „Ključevi“. Prevod na engleski jezik bio je samo povod, Onima što su nas gledali odozgo, na sve naše ovozemaljske ludosti. Više kao bizarni nauk, manje kao pouka, ponajviše kao mali usek u jedno nenormalno vreme sa kojim smo se „normalno“ suočili, kako samo mi umemo, ne umejući da razdvojimo uzroke od posledica, pobedu od kapitulacije, smrt od preživljavanja…

Privid olakšanja desio se 5. oktobra. Ali samo privid od koga je mnogima i danas muka, ista onakva kao pre dvadeset godina.

Autor je dopisnik Danasa iz Vranja