Sećanje na horizont Oktobarske revolucije

To su reči pesnika i doktora, pravnika i satiričara Jovana Jovanovića Zmaja, čoveka koji je na svojoj koži osetio šta je život i šta je smrt, šta je tragedija i šta je oduševljenje idealom, štaviše, opijenost idealom, i koji je gledao oko sebe kako istaknuti i neistaknuti ljudi polažu svoje mladalačke ideale u grobove svojih uspešnih ili neuspešnih karijera, naglo poružnjavajući zbog toga i prozlivši se, jer ljudi nisu grdni ili lepi po prirodi, nego po svojim delima, i to im se jasno utiskuje na lice kao žig.

Lepo je to uvideo požrtvovani učitelj filozofije Alber Kami rekavši da je posle četrdesete godine starosti svaki čovek odgovoran za to da li je lep ili ružan. Ima grubih, izboranih, nezgrapnih lica koja sijaju čudotvornim sjajem, a ima i tako pravilnih, negovanih, stameno održavanih, naspavanih lica, bez bora i u vrlo poodmakloj dobi, a tako beživotnih da zaudaraju na smrt. O, vi, gruba, izrađena lica, lepa lica čije se bore osmehuju u horu!

Eto o čemu govorimo kad govorimo o lepoti. Govorimo, naime, o pečatu koji prigrljeni ideal ostavlja na licima, postupcima, rečima i umetničkim delima. U kakvoj su samo genijalnoj korespondenciji lice i lietarno delo Samjuela Beketa, lice i likovno delo Alberta Đakometija, lice i delo Ivana Gorana Kovačića, i Eme Goldman i Roze Luksemburg i Roze Parks…

Ideal je, per definitionem, izvan sfere realiteta, s onu stranu posedovanja, u onom što-još-nije a za šta se živi život ovde i sada, usred istorije. Ideal zapravo pruža život i uvodi u sferu bića. Platon je potpuno znao šta govori kad je rekao da je Eros posrednik, angelos ili melek, između sfera ideja i realnosti, između čoveka i boga: anđeo spoznaje, koja pruža najveće zadovoljstvo. Elite obrazovanja i kapitala, u svojoj opakosti, eros danas shvataju i predaju isključivo kao sinonim za jebačinu, sasvim pornografski, sasvim palanački. To je logični sled stvari u nizu gadnog nerazumevanja i ignorisanja znanja, jer iste te elite propagiraju ideale koji se isključivo nasleđuju ili stiču kupovnom moći: ideale za moć.

Ove godine u maju mesecu, u Dubrovniku, kroz prozor iz susednog đardina došle su mi reči koje je jedna mlada mama pevala svojoj kćerčici da je uspava: “Leptiriću šareniću, dođi meni amo, evo imam jednu ružu, omiriši samo…” Ne znam da li ta mama zna čija je to pesma, ali u meni je zaiskrila ideja da, i posle zločina u ime antiideje nacije kao ontološke kategorije, ima nade za jugoslovenski svet i ideale slobode, jednakosti i bratstva ovde i sada.

Sećam se jasno da smo na času marksizma, u srednjoj školi, kod profesora filozofije Prvoslava Lazarevića, laka mu zemlja, govorili o idiotskom smislu stiha Bore Đorđevića: “Za ideale ginu budale!” Zaista je strašno kako je taj, nekad izuzetno daroviti pesnik i muzičar, svoju sudbinu vezao za ovaj stih i skotrljao svoj poziv i talenat u ideološku kloaku do koje taj stih neminovno vodi. Da, ružan je pogreb kad čovek sahranjuje svoje ideale. Odvratno je kad čovek nema ideala.

O tome šta ideali jesu i na koji način oni puko postojanje izvode na proplanak egzistencije, o tome kakvo je i koliko to oduševljenje koje ideali pružaju životu, nasuprot mrtvilu života bez ideala, ili životu sa (takozvanim) idealima koji se mogu uzeti iz onog što ti realitet pruža, genijalno duhovito, servantesovskodonkihotovski pokazuje Bertolt Breht u dramskom komadu “Gospodin Puntila i njegov sluga Mati”, na scenu izvodeći tog veleposednka, gospodina Puntilu, u naizmeničnim fazama njegovog bivanja sa idealom i bez ideala.

Kad se opije (spirt je spirit! hic!), kapitalista Puntila postaje socijalista, hm! čak i komunista, čovek pun duha, duhoviti hedonist i erotični oblapornik, a kad je trešten trezan, odurni je gulikoža, dosadni glupan i stopercentna stipsa.

Drugi jedan genijalni dramatičar, Brehtov prethodnik, Henrik Ibzen, u zagasitijem, dramatičnijem tonu, takođe ironično, ali bez lumperaja, pokazuje sjajno razliku između erotičnosti života sa idealom i mrtvila postojanja bez ideala, takođe, jukstapozicijom dve faze u životu istog čoveka. Govorim o neprocenljivoj vrednosti Ibzenovog komada “Rosmersholm”. Glavni junak, ugledni građanin i posednik, kad se zaljubi u devojku iz radničke klase, obuzet ljubavlju, gubi “instinkt” za posedovanjem i postaje pesnik, angažovani intelektualac, socijalista koji izaziva gnev građanske klase i finansijske i političke elite, jednom rečju, konceptualni umetnik vlastitog života. Kad, pod sve više nadirućim strahom od ove sopstvene, odjednom pronađene, slobode, počne da se vraća u stanje posednika, u svet realija, nasleđa i porodične tradicije, prestaje i njegova ljubav prema onoj predivnoj, prepametnoj devojci, gasi se eros, eros putenosti i eros spoznaje, a on iznova postaje mumificirani činovnik sopstvenog života, samodovoljni građanin leš.

Oktobarska revolucija za mene je, da zaobiđem sva opšta mesta o njoj, pozitivna i negativna, uspešan svetski prekid iluzije realiteta, te fascinacije i hipnoze poljem posedovanja kao jedinom mogućnošću života, u kojem većina iscrpljujuće radi da bi zadovoljila indukovane potrebe manjine, a svi su u strahu jedni od drugih.

Sve dok smrću Lenjina nije započela njena mumifikacija – a simbolilčni čin tog mumificiranja jeste balsamovanje Lenjinovog leša i mauzoleizacija njegovog lika i dela (to je početak staljinizma), uprkos izričitoj Lenjinovoj poslednjoj želji da mu se priredi uobičajena, radnička sahrana i grob –  Oktobarska revolucija u svetu otvara sasvim novi horizont čovečanstvu, erotski horizont na kojem mase ljudi i pojedinci u njima i s njima iskazuju dotad neslućenu sposobnost da budu spontani i solidarni.

Na tom horizontu, na kojem nastaju nova dela Maljeviča, Babelja, Majakovskog, Mejerholjda i Ejzenštejna, na kojem radnici postaju vlasnici sredstava za proizvodnju i donose odluke o svom životu inokosno, postaje sasvim jasno da su egoistični i rigidni samo oni ljudi koji ne vide dalje od svog nosa, džepa i bankovnog računa, ispunjavajuči sopstveno vreme kao registar u arhivu, u kojem dužina života ima veću cenu negoli dubina življenja.

Horizont Oktobarske revolucije ukazivao je na sasvim nove oblike suživota i ljubavi da je na njemu i bogotražitelj Nikolaj Berđajev video novu mogućnost za teologiju. Ova opijenost slobodom, jednakošću i bratstvom nije dugo trajala, ali je ostavila trajne posledice na horizontu svesti da je promena poretka stvari doista moguća i da se stvarnost, iako nije isto što i svet ideala, tom svetu može približiti, kao što se od njega može astronomski daleko udaljiti.

Na stogodišnjicu Oktobarske revolucije, koja je, drukčije kazano, Drugi Hristov dolazak, gledamo kako svet sahranjuje njene ideale, umotavajući ih u žilet-žicu. Taj pogreb neuporedivo je ružniji od onog kad je Staljin sahranjivao Lenjina.

Svom oduševljenju Oktobrom, idejom komunizma, životom u socijalizmu i svojoj mržnji prema kapitalizmu, ne bez ironije, jer bez ironije nema istinskog saznavanja, oduška dajem u pesmi “Koral velikog jelena lopatara”:

Krasno je bilo… je bilo biti jelen,/jelen lopatar u socijalizmu./ Kopitati o prag samoupravne zore/ i lovljen biti na proplancima komune.// Jer nije isto lovljen biti u socijalizmu i kapitalizmu,/ kao što nije isto pariti se u socijalizmu i kapitalizmu./ To su dve sasvim drukčije smrti./ To su dva sasvim drukčija parenja./ Jer to su drukčiji sasvim životi.// Jedno je kresati u cik zore, zornjački-junački, košute prekobrojne./ I misliti na svoje neuspele potomke kao na ručak u menzi udruženog rada,/ a nešto sasvim pak jadno spasti na brzak kembečenja u vrletima profita,/ bez užitka, zarad reprodukcije puke, prema planu privatnog gazdinstva,/ i biti tek meze na trpezi bogatuna kojem je jelo glavno kurčić kopuna!