Sećanje na Zagorku Golubović

Svoj život je posvetila istrajnom i predanom profesionalnom radu.

Skoro da joj je uzrečica bila „Ja moram da radim!“ I zaista, jedino se možda profesor Vojin Milić mogao da poredi sa Zagom u radnom entuzijazmu. Za razliku od nekih javnih poslenika koji su možda napisali više radova nego što su pročitali knjiga i nekih danas koji isključivo „guglajući“ pišu svoje tekstove, iza svakog Zaginog rada stoje ozbiljna istraživanja i studij, beskrajna intelektualna radoznalost.

NJenu posvećenost profesionalnom radu ilustruje činjenica da izabrane bibliografije njezinih knjiga Kriza identiteta savremenog jugoslovenskog društva i Pouke i dileme minulog veka sadrže preko 300 naslova knjiga i zbornika – svaka. A njena dela Problemi savremene teorije ličnosti (1966), Antropologija kao društvena nauka (1967), Čovek i njegov svet (1974), Antropološki portreti (1991), Antropologija u personalističkom ključu (1997) svedočanstva su njene trajne posvećenosti struci za koju se opredelila.

Izuzetan radni elan Zage Golubović je samo dobra osnova za isticanje vrednosti njenog intelektualnog opredeljenja i moralnog stava. Od rane mladosti kroz život je išla uporno protiv struje. Bila je i ceo život ostala borbena skojevka, ma koliko je to već za njenog života postalo i bilo nepopularno!

Kada je velika većina njenih kolega ostajala „ušuškana“ u uske okvire oficijelnog marksizma „baze i nadgradnje“, Zaga Golubović je ranih šezdesetih godina prošlog veka za temu svog doktorata odabrala personalistički pristup savremenim teorijama ličnosti.

Personalizam je postao njeno osnovno filozofsko uverenje, slobodna kritička misao prožeta humanizmom njen životni stav, a sociokulturna antropologija njen profesionalni poziv. NJeno uporno, praksisovski intonirano kritičko preispitivanje „svega postojećeg“, rezultiralo je delom Staljinizam i socijalizam (1982) koje svedoči o postojanosti njenih uverenja bez obzira na progone kojima je bila izložena.

NJeno traganje za novim horizontima slobode, za horizontima humanijeg i pravednijeg sveta primećeno je rano u javnosti i nije ostalo nekažnjeno u centrima političke moći. Političke hajke na studente, Zagu Golubović i njene kolege, postale su deo društvene svakodnevice, močvare u koju je društvo do danas sve dublje tonulo i tone.

NJen odgovor na progone bio je jedno od njenih ključnih dela Čovek i njegov svet koje je napadnuto kao „neprijateljsko“ i „kažnjeno“ delomičnom zabranom, izbacivanjem tridesetak stranica iz knjižnog bloka (492-525). I lični progon nakon preko šest godina od „studentskih lipanjskih gibanja“ ’68 do jednog kvazi pravnog akta Narodne skupštine Republike Srbije januara 1975. godine podnela je sa svojim kolegama dostojanstveno. Trnovitom životnom putanjom koračala je uzdignute glave.

Bila je aktivan hroničar i svedok raspada jugoslovenskog društva. U praskozorje raspada Jugoslavije objavila je knjigu Kriza identiteta savremenog jugoslovenskog društva (1988). Širina obuhvata ispitanika – od najviših političkih rukovodilaca do radnika u preduzećima – i javno izraženih stavova stručnjaka i kolega u dnevnim novinama i časopisima naprosto je fascinantna.

Ako i može postojati skepsa prema njenom stavu da je postojalo kritičko javno mnjenje, njena osnovna teza da ni autoritarni jednopartijski politički sistem zaogrnut plaštom samoupravljanja, ni nacionalistički kolektivizam koji dovodi u pitanje dostojanstvo ličnosti ne doprinosi slobodi i dostojanstvu čoveka pojedinca svakako je tragičnim ratnim događajima krajem dvadesetog veka i nestankom Jugoslavije dobila svoju punu istorijsku potvrdu.

Sprega komunističke elite vlasti sa nacionalizmom dovela je do transformacije samoupravljanja u nacionalni socijalizam napisala je u delu Moji horizonti (2012). „Lutajući“, tragala je za odgovorom na pitanje „u kakvom društvu mi danas živimo“. Pitala se „zašto ljudi trpe ropstvo, zašto su pobune protiv surovog tlačenja sporadične i kratkog daha“ (MH, 2012). Kritički duh je nije napuštao ni posle političkih promena 2000. godine koje označava kao „takozvanu demokratsku tranziciju“ (isto). Nikada nije napustila svoje „levičarski inspirisano“ opredeljenje, a slobodu je smatrala „kamenom temeljcem svojih izbora“, „vazduhom koji diše“. Bila je i ostala ličnost uspravnog hoda.

U promenjenim društvenim okolnostima euforija „srbovanja“ je nije dotakla. Oštro se suprotstavljala trendu klerikalizacije i desekularizacije društva, ratnohuškačkoj propagandi, marginalizaciji građanskih prava i sloboda u ime „nacionalne autonomije i suvereniteta“. Bila je uporna u osudi ratnih i međuetničkih sukoba.

Grčevito se borila da osvoji svoje parče slobode, ali se borila i za slobodu drugih. Nikada se nije odrekla ideala pravednog društva, a ideja humanog socijalizma kao novog kvaliteta života ostala je njeno trajno opredeljenje. Aktivno se angažovala u Savetu za borbu protiv korupcije, a posebno u borbama za prava radnika, o čemu mogu da posvedoče radnici zrenjaninske „Jugoremedije“. Nije bila feministkinja ali je snažno podržavala grupu Žene u crnom.

Pomalo rezignirano je primetila da je pisala knjige koje potom godinama nisu mogle biti štampane, državne nagrade su je zaobilazile, u tri maha predlagana nije postala članica SANU, niti je ubrajana u intelektualnu i društvenu elitu. Verovala je da u velikim bibliotekama sve knjige značajne za njenu profesiju mora pročitati. Do kraja se borila za „jedan humaniji i pravedniji svet“, ali je samokritički zaključila da je njena „životna borba dala vrlo skromne rezultate“.

Nakon višedecenijskih istraživanja koja su je podstakla da formira vlastiti pogled na svet, sumirala je svoj doživljaj epohe u kojoj je provela život u delu Pouke i dileme minulog veka (2006). Bila je ubeđena da nudi neke nove ideje i poglede za koje je verovala da mogu da podstaknu nove projekte društvenog razvoja i novog kvaliteta života.

Progon snažnih stvaralačkih, samosvojnih, slobodnih ličnosti kao što je bila Zaga Golubović kojem redovno pribegavaju svi autoritarni režimi – a na ovom tlu drukčiji nisu ni postojali – ostavlja trajne negativne posledice na društvo u celini i njegove institucije.

Ako je za svako poštovanje višegodišnja borba Filozofskog fakulteta za odbranu prava na profesionalni rad i dostojanstvo svojih nastavnika, grubo političko nasilje kojim su Zaga i njene kolege izbačeni s Fakulteta ostavilo je negativne posledice koje se osećaju i danas u vrlo poremećenim kolegijalnim odnosima. Takođe, inat jednog akademika i politički konformizam članova SANU sprečili su Zagin izbor u tu reprezentativnu, po definiciji konzervativnu, instituciju srpske kulture. Ima u tom tvrdoglavom odbijanju neke ironične pravde: Zagi i nije ni bilo mesto među akademicima kakvi su bili Josip Broz (počasni) i Edvard Kardelj, a još manje joj je bilo mesto među piscima Memoranduma SANU!

Napokon, današnji stav državnih organa prema Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u kome je Zaga provela jedan deo svog radnog veka na jedan, rekao bih, farsičan način pokazuje loše posledice progona stvaralačkih pojedinaca po institucije. Mada je taj Institut poslednjih decenija temeljno promenio profil od oaze slobodnog kritičkog mišljenja do beskrajno široke lepeze tema i projekata, današnjim državnim organima izgleda smeta i samo ime jer ih podseća na ličnosti kao što je bila Zaga Golubović.

U „smutnim vremenima“ koje preživljavamo Zagino delo je potpuno skrajnuto. Čak i njene kolege na Fakultetu i u Institutu ne pokazuju interesovanje niti bude radoznalost mladih saradnika i studenata. Kada se osvrnem oko sebe, pomislim da je možda i dobro što je „tomu tako“. Siguran sam ipak da će buđenje interesovanja za kritičko preispitivanje Zaginog opusa biti jedan od malih, ali značajnih pomaka da se nešto u ovom „trajno invalidnom društvu“ menja na bolje.

(Izgovoreno na skupu o Zagorki Golubović na Filozofskom fakultetu, u martu ove godine. Učesnici: Nada Sekulić, Dragoljub Mićunović, Sonja Liht i Božidar Jakšić)