Sedmogodišnjak, džak krompira i minus osam

I još jedna cifra je relevantna u ovoj tragičnoj jednačini – osam stepeni celzijusa ispod nule je u toku jučerašnjeg dana bilo u Beogradu.

Sneg koji već nekoliko dana pada ispraznio je ulice. Napolju je samo ko mora. Na platou ispred Ekonomskog fakulteta mogu da se vide samo studenti koji glasno komentarišu ćudljivu prevrtljivost ispitnih pitanja. Ni ne primećuju dečaka koji im se vrti oko nogu.

Ne može da ima više od sedam godina. Sa raskopčanom teget jaknom korača preko platoa prkoseći ledenom vetru koji mu sneg nanosi u lice. Dok nosi omanji džak krompira pevuši neku nepoznatu pesmu.

Oprezno prelazi Karađorđevu ulicu. Mimoilazi se sa koferima koji dolaze i odlaze sa „Basove“ stanice. Bez osvrtanja prolazi pored ulaza u autobusku stanicu. Ravnodušan je spram parkiranih autobusa od kojih neki možda voze i ka Evropi. I dalje pevušeći, sa džakom krompira u rukama, odlazi iza autobuske stanice. Svega pedesetak metara dalje pred njim se ukazuje veliki oronuli magacin.

Zgrada pred kojom se nalazi dugačka je pedesetak metara. Po stilu deluje kao predratna građevina. Kao i sve decenijama zanemarivane zgrade i ova je prepoznatljive sivo-braon boje. Iza nje stoji još nekoliko identičnih. Dugo napušten, danas ovaj „kompleks“ predstavlja od januara jedino utočište izbeglicama koje su ostale zaglavljene u Beogradu. Naš raspevani junak sa krompirima nestaje iza metalnih vrata magacina.

Na ulazu u magacin dočekuje vas – dim. Gusti, sivi dim koji grebe grlo i peče oči. Žrtva za nekoliko stepeni više. Kroz dim i mrak deluje da je unutar dugačke prostorije svega nekoliko desetima ljudi. Sede načičkani oko vatri ili besciljno koračaju.

Ipak, to je samo privid. Kada se oči priviknu na dim i mrak vidi se da se duž cele hale prostire na stotine pomerajućih ćebadi. Pokriveni od glave do pete ljudi spavaju, kriju se od zime i dima. Ravnicu ćebadi razbijaju improvizovani šatori koji daju iluziju privatnosti. Ono malo budnih ljudi okupljeno je oko desetak vatri koje tinjaju kroz celu halu. Gledaju pred sebe ili tiho razgovaraju. Smeh se čuje najređe. Kašalj najčešće.

Dva čoveka koji izgledaju kao da su u svojim četrdesetim, kuvaju nešto na jednoj od buktinja. Greju se i čekaju da provri. Engleski ne znaju ili ne žele da znaju. Uz većinu drugih iluzija razbijena im je i ona da razgovor sa novinarom može nečemu da doprinese. Rukama objašnjavaju da im je hladno i da planiraju dalje. Gde i kada dalje? U odgovoru na to pitanje ruke ne pomažu. Odgovaraju nemim pogledom.

Nekoliko buktinja dalje, grupa tinejdžera sluša muziku sa telefona. Razgovaraju glasno i smeju se. Iz Sirije su. Ili Avganistana. Ili Iraka. U kratkom vremenskom periodu prošle godine te informacije su značile nešto. Danas ne znače baš ništa. Svi oni su nepoželjni. Ostali su sa pogrešne strane granice.

Našem junaku se izgubio trag. Doneo je krompire i verovatno se zavukao negde ispod ćebeta.