Segedinske sobarice

a o Kikindi i da ne govorimo.U tom shvatanju nije usamljen: eno Velja Ilić mora da živi u državnim „golubarnicima“, mada bi imao gde da se skrasi u Beogradu. Oni radikali i socijalisti koji su klepili milione novaca poreskih obveznika sve, k’o biva, putujući s juga (i sa audija) u Beograd, gde inače uredno žive, očigledno misle isto. I ne samo oni: pošto vrana vrani oči ne vadi, vuk je pojeo magarca.
Kazaće neko da je tome tako vazda bilo, jeste i biće; da je Država (naglasak na prvom „a“, onako kako to Dobrica Ćosić izgovara) jedina industrija u Srbalja otkad su je „državotvorno“ stvorili, a ko ne veruje neka čita Branislava Nušića. Zbog toga će svaki Bubalo iz bilo koje stranke kao prvo bubnuti ono čuveno „a ko vam je dozvolio?“, jer se zdravo za gotovo uzima da oni mogu šta im se ćefne, a naročito da zahvate iz budžeta. A ko puni budžet? Mi, poreski obveznici: budžetski novci ne rastu na drveću, pa da ih bere stranačka mladež. To se nije moglo objasniti drugovima komunistima za njihovoga vakta, što je razumljivo – imali su „ulogu u povijesti“ („Haustor“) kojoj je došao kraj – ali ovi postkomunisti i antikomunisti svih pasmina izgleda da imaju isto opravdanje. Ko sme da pita „nacionalno odgovornog“ Bubalo Predraga, nesuđenog ministra-recidivistu nesuđene „prosrpske vlade“ koja je propala verolomnom izdajom Ivice Dačića, kako ga nije sramota da koristi državni stančić pored onih svojih gajbi? Ko im je „dozvolio“ da ga snimaju? Dok oni brinu „nacionalne brige“, „bore se za Kosovo“, ali i za Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku, naš najdraži „ratni plen“ nad kojim gospa Ljilja Smajlović pušta suzicu, tamo neki pitaju za neke pare i stanove!
Prepredeni „analitičari“ i dežurne čaršijske zadušne babe jedva su dočekali ovaj skandal da počnu sa raznim objašnjenjima: da kako je to sve – u stvari! – podli napad na prepodobnog sirotog Vojislava Koštunicu, a sve izokola, da se Vlaji ne avizaju. Eto napadaju Aleksandra Nikitovića, pa onda Bubala, a sve ciljaju na jadnoga Voju; da podle li zavere! Za Bubala znamo da su zli ljudi – svoj njegovoj vrlini usprkos – našli onaj famozni srebrni sat baš u njegovom džepu. Za Aleksandra Nikitovića znamo da je teške ruke (Crnogorci kažu da im je to u porodici), ali to nije krivično delo, iako bi moglo biti greh. Pri tom se – i sada dolazimo na suštinu stvari – ne kaže ko to smešta Voji preko Nikitovića i ko je pokrenuo tu sumnjivu kampanju revolverske štampe: Vojina braća srbski radikali, da se osvete – kad već ništa drugo ne mogu. Ali to nećete pročitati tamo gde se prenemažu nad tužnom sudbinom Koštunice dr Vojislava.
Isto tako čaršijske zadušne babe neće konstatovati da kikindski bogataši Bubalo & Bubalo kao prvo i pre svega imaju stanove po Beogradu (o Kikindi i da ne govorimo) i da se razbijaju od para, pa ipak ne mogu da odole da se uvale u državni stančić. Ne: umesto da se pođe od početka, liju se suze gorke nad „bubetanjem Koštunice“ preko tog nekog Bubala Predraga (porodična se firma ne pominje). Eto, zli ljudi su napali na Koštunicu koristeći Bubala, a Bubalo tu i nije važan, jer je važan Voja. Pa se tako koriste nečasna sredstva, „komšije doušnici“ i uopšte se krši novinarska etika! Prepadaju čoveka na ulici, slikaju mu stanove, a sve ne bi li osramotili predobrog i prepoštenog Voju Koštunicu koji svoju epitimiju provodi u Belanovici razgovarajući sa ćukovima, jedan i nepokretan kao i uvek.
Da li to prva ljubav zaborava nema? Ili je reč o licemerima?
Da je Bubalo živeo u svom stanu i tako uštedeo poreskim obveznicima neke pare, ne velike ali njihove! mi se danas ne bismo o njemu zabavili. Nema sve to nikakve veze ni sa kakvim blaženim Vojom Koštunicom (osim što je Bubalo njegov, a ne naš, poreski obveznik); to ima veze sa onima koji se grade naivni kao segedinske sobarice, kao da ne znaju o čemu je reč. Nije tu kriv ni „Blic“ koji je priču otkrio (što se zbog nečega preskače), ni B92 koji je priču ispratio: kolege su radile svoj posao kako treba. A srebrni sat je srebrni sat. Vojislav Koštunica izgubio je vlast i ostalo sasvim sam, bez ičije pomoći: pretvorio je gotovo u veresiju sam i to se u politici ne prašta. Neka mu to neko kaže.
Ovakva vrsta licemerja nije specijalnost samo Koštuničine siročadi. Radikali na način neukusan do skarednosti eksploatišu tragičnu smrt Rajka Panića, kao što su činili svaki put kad im nije išlo kako treba: od male Milice, preko Vlajka Stojiljkovića, pa do onog momka koji je izgoreo u američkoj ambasadi. Rekao bi čovek da Aleksandru Vučiću nikad dosta mrtvih Srba; izgleda da mu je drugih argumenata ponestalo. Da li je neko upitao Vučića gde behu onih njegovih više puta svečano obećanih „dve hiljade pripadnika stranačkog obezbeđenja“ kad je belaj nastao? Da ih je bilo, do tragedije po svoj prilici ne bi bilo ni došlo: suzbili bi huligane sami, bez policije. To – da se odmah razumemo – policiju ne oslobađa od optužbe da je prekomerno koristila silu, ali ne oslobađa ni Vučića od optužbe da je lagao, koliko god mu to inače bilo u prirodi.