Seksistički komentari i honorar od dvesta dinara

Isidora Kovačević, novinarka i urednica Podrinskih, više od mesec dana je na „poternici“. Toliko je u njenom Šapcu u opticaju letak na kojem je sa još nekoliko ljudi označena kao problem. Nepoznati nalogodavac građanima Šapca za ljude sa „poternice“ nudi miran san kao nagradu.

Stvar se zahuktala nakon blokade mosta preko Save sredinom decembra, kada su batinaši nasrnuli na građane. Srpska napredna stranka iz Šapca je za letke optužila opozicione partije, a gradonačelnik je u otvorenom pismu odbacio optužbe da je gradska vlast odgovorna za lepljenje poternica.

No ne bi bilo prvi put da gradske vlasti targetiraju urednicu lokalnih Podrinskih novina. Prošle godine, kada je pisala o punim kontejnerima i prljavim ulicama u vreme pandemije, tadašnji vršilac dužnosti direktora javnog komunalnog preduzeća je gostujući na televiziji pozvao Isidoru Kovačević da obavi razgovor sa njim da bi videla koliko je „poseban“, pa će možda malo bolje pisati o njemu.

Pre toga, na samom početku pandemije, optužena je da je donela koronu u Šabac, te su i Kovačević i list koji uređuje nazvani „kontaminiranim“.

Hajke bez kazne

Mlada novinarka kaže da godinama trpi pritiske. Tvrdi da su pamflete sa njenim imenom delili članovi Srpske desnice i Srpske napredne stranke. „Ne osećam se bezbedno. Ipak je moja glava ucenjena pre 40 dana, a upućeni su mi komentari na mrežama da nisam za poternicu, već za vešanje“, priča Kovačević za DW.

„Pokušavaju da nas ućutkaju na sve načine: prvo ukidanjem izvora finansiranja kao što su konkursi, pretplate i reklame, onda nam prete, etiketiraju, crtaju nam mete“, kaže ona.

Kovačević je nakon seksističkih reči direktora komunalnog preduzeća podnela prijave, ali za sada bez ikakvih rezultata. Zato, kaže, sada trpi i njena porodica.

„S obzirom da nadležni ne rade u interesu građana i novinara, hajke su sve češće. Svako ko se drzne da javno govori o kriminalnim radnjama vlastodržaca, korupciji i malverzaciji u javnim preduzećima postaje žrtva progona“, dodaje urednica Podrinskih. „Samim tim što ne procesuiraju sve te ljude, daju im motiv više da nastave.“

Više žena u medijima, ali položaj nije bolji

Na „lokalu“, kako se obično naziva sve što nije Beograd, Isidora Kovačević nije usamljen primer. To pokazuje i istraživanje Asocijacije nezavisnih lokalnih medija Lokal Pres koje se bavilo položajem novinarki, urednica i vlasnica medija u Srbiji.

Prema ovom istraživanju u kojem su učestovala 53 lokalna medija, žene čine 57 odsto zaposlenih u redakcijama dok ih je u prvom istraživanju 2016. godine bilo 43 odsto.

Generalna sekretarka Lokal Presa Snežana Milošević kaže da je trend rasta broja žena u lokalnim medijima pokazatelj da se one angažuju u slabo plaćenim profesijama.

Povećanje broja vlasnica medija objašnjava time da su mnoge lokalne novinarke gubile posao u privatizovanim ili osiromašenim medijima, pa su otvarale svoje male medijske manufakture. One su često onda i vlasnice i urednice i novinarke. Ukoliko nekog angažuju, uglavnom angažuju žene.

Na pitanje šta su najveći problemi novinarki i urednica u lokalnim medijima, Snežana Milošević kaže: „Novinarke u lokalnim sredinama se najčešće susreću sa diskriminacijom pri pozivanju na lokalne događaje, teže dolaze do muških sagovornika, imaju plate na nivou minimalne zarade ili tek nešto preko, češće od kolega su izložene vređanju, posebno na društvenim mrežama.“

„Seksizam potiče od svih koji smatraju da imaju političku i ekonomsku moć. Istraživanje je pokazalo da najviše seksističkih komentara ima od strane lokalnih političara, potom slede sagovornici, a na kraju kolege. Kada su lokalni mediji u pitanju, moja procena je da veoma mali broj žena iskoristi pravo da prijavi pritiske, seksizam, mobing posebno“, tvrdi Milošević.

Bedne plate i honorari

Da li problemi novinarki potiču od toga što rade u medijima koji su kritički nastrojeni ili zbog toga što je jednostavno reč o ženama? Generalna sekretarka Lokal presa ističe da je jači razlog pol, i to što ove novinarke rade u malim sredinama punim predrasuda i patrijarhalnih shvatanja.

„Medijske radnice na lokalu su jednostavno navikle da žive sa tim komentarima i pritiscima. Svaka se bori na svoj način. Vremenom su prestale i da ih primećuju u dobroj meri“, priča nam Snežana Milošević. „Pitanje je koliko ohrabrenje je potrebno njima da se pored poslova u kući i na radnom mestu bave i aktivnom borbom sa predrasudama.“

DW je kontaktirao još nekoliko novinarki koje su iskusile ovo na svojoj koži. Ali, nijedna nije htela da govori, čak ni bez navođenja imena. Kako neke od njih kažu, najveći strah im je da ostanu bez posla jer se bune.

Tada ne bi bilo ni primanja koja su ionako skromna. Jedna novinarka sa juga Srbije pristala je da za DW opiše svoja primanja u jednom mediju. „Kada sam radila tamo, honorar je bio 200 dinara po tekstu. Nije bilo razlike o kakvom se tekstu radi, da li je obično saopštenje, reportaža ili nešto drugo, svi tekstovi su se plaćali 200 dinara.“

„Na kraju meseca nisam mogla da dođem ni do 7.000 dinara“, kaže ova novinarka. U tom mediju, kako navodi, rade uglavnom žene.

Dok pojedine novinarke rade za tako mali novac, urednica Podrinskih Isidora Kovačević manje strahuje za sopstvenu zaradu, a više za opstanak čitavog lista koji uređuje. Kaže da im je samo prošle godine odbijeno više od dvadeset predloga koje su poslali na konkurs za sufinansiranje medijskih sadržaja.