Šekspirovska priča o kralju Rosinje

Reč je o nekoj vrsti kriminalističkog trilera zasnovanog na ispovesti bivšeg šefa narko-kartela i brazilskog državnog neprijatelja broj jedan Antonija Fransiska Bonfima Lopesa, poznatog kao Nem iz Rosinje.

Kao jedan od najboljih poznavalaca svetskog kriminala Gleni se, kako objašnjava u predgovoru, primio na Lopesovo dramatično hapšenje i očigledan nesklad između optužujućih izveštaja medija i Lopesovih intervjua, kao i na činjenicu da je Brazil svetski šampion ubilačkog nasilja u kome je polovina ubistava povezana s Ratom protiv droge. On piše da je za Nema prvi put čuo 2007. tokom turističkog obilaska Rosinje. Posle njegovog hapšenja, 9. novembra 2011, posetio ga je desetak puta u najmodernijem i najčuvenijem brazilskom zatvoru Kampo Grande, a rezultat tih razgovora je ova knjiga.

„Prva dva susreta trajala su dva sata, dok su ostali bili trosatni… Postao sam veoma blizak s Antoniom – uvek u potpuno nenormalnim okolnostima i možda delimično baš zbog njih. Postepeno počeli smo da razgovaramo o nekim duboko intimnim stvarima, među kojima je bilo i nekih o kojima ne bih pričao ni sa članovima svoje porodice. Razgovarali smo o drogi, nasilju, statusu vođe, o veri, porodici i preživljavanju u neprijateljski nastrojenom svetu. Ovo što sledi je Nemova priča. Premda njegovo svedočenje zauzima centralno mesto u ovoj pripovesti, nisam se, naravno, oslonio samo na njegovu verziju. Razgovarao sam sa njegovom porodicom, prijateljima, neprijateljima, s policajcima koji su ga istraživali, političarima koji su pregovarali s njim, novinarima koji su o njemu pisali i advokatima koji su ga zastupali. Verujem da je konačni proizvod priča koja u mnogome odražava prirodu savremenog Brazila – njegove pozitivne i negativne stane“, objašnjava Gleni, fasciniran činjenicom da njegov sagovornik iz Kampa Grande, posle ukupno 28 sati razgovora, nije tražio gotovo nikakvu autorizaciju, osim provere direktnih citata u knjizi.

Glenijevo delo počinje spektakularnim Lopesovim hapšenjem u kome, pred kamerama najveće brazilske TV mreže Globo, učestvuju sve tri glavne, među sobom ne baš prijateljski raspoložene, policijske službe Rio de Žaneira. Tu su Civilna i Vojna policija pod nadležnošću istoimene federalne države i Federalna policija koju kontroliše brazilsko Ministarstvo pravde. Tenziju drži i Glenijev izveštajni način pripovedanja, nalik direktnom TV prenosu, zbog kog čitaočeva pažnja ne pušta ni kad na više od dve stotine strana objašnjava kako je mladi Antonio Fransisko Bonfima Lopes, perspektivni službenik kompanije Globus ekspres i otac devetomesečne devojčice ušao u svet droge i nasilja.

Iako se rodio i odrastao u Rosinji, Lopes, kao ni njegovi drugovi iz detinjstva, nikad nije petljao sa drogom. „Gnušao se nasilja povezanog s njom, koja je bila stalna pozadina naspram koje se odvijao njegov život“, piše Gleni, napominjući da su i Lopesovi prijatelji poput njega bili radnici – taksisti, građevinci, konobari…

„Bio sam srećan. Živeli smo solidno, plaćali smo sve račune i uspevali da ponešto i uštedimo. Nisam imao našta da se žalim“, ispričao je Lopes o svom životu pre nego što je njegova malena kći Eduarda – Duda krajem 1999. obolela od retke bolesti Histocistore X, koja se javlja među decom u jednom od 200 hiljada slučajeva.

Zbog nege bebe Lopesova tadašnja supruga Venesa morala je da napusti posao, iako su troškovi lečenja bili nemilosrdni, a uslovi života u Rosinji krajnje riskantni za opravak deteta. Lopes je ubedio gazdu da mu da otkaz, kako bi obezbedio državnu pomoć u narednih pola godine od 20 brazilskih reala mesečno. NJemu je tog trenutka zapravo trebalo 20 hiljada reala. Kao nezaposlen čovek bez nepokretne imovine, poreklom iz favale, nije imao nikakve šanse da dobije kredit u banci. Jedino rešenje bila je zajam kod trgovca drogom i tadašnjeg neprikosnovenog dona Rosinje, poznatog kao Lulu. Tako je dva dana uoči 24. rođendana, u maju 2000, Lopes ušao u narko-svet i u narednih desetak godina i sam postao nekrunisani kralj i vođa najveće i najpoznatije južnoameričke favele, koju u Srbiji mnogi znaju i iz brazilskih TV sapunica.

U trenutku hapšenja Lopes je bio je deo razgranate mreže korupcije, nasilja, droge i politike u koju su, prema Glenijevim rečima, bili umešani političari, trgovci drogom, advokati, evangelistički pastori i policajci. Nemov odlazak u zatvor nije u potpunosti značio i uspeh akcije pacifikacije Rosinje, koju stanovnici ove favele zovu i policijska okupacija“, iako je to deo vladinog eksperimenta u oblasti urbane bezbednosti u celom Brazilu. Nem je pre hapšenja podržao ovaj program, ali je kasnije tvrdio da ova mera nosi ozbilje rizike i loše se sprovodi. Gleni piše da je Lopes i u zatvorskim uslovima ostao „svim srcem vezan za Rosnju i njene ljude“, kao što je na slobodi uz „upravljanje narko-kartelom naporno radio na tome da favela i u teškim vremenima ostane stabilna“.

Prema izveštajima brazilske štampe, Lopes je 2013. u osam procesa osuđen na ukupno 48 godina i osam meseci zatvora. Mediji i pojedini političari spekulišu da on i iz zatvorske ćelije upravlja trgovinom drogom, mada istražne službe nisu uspele to da dokažu. Gleni navodi da je druga Nemova supruga Danubija, takođe završila u zatvoru zbog navodne umešanosti u trgovinu drogom. NJegov junak kaže da „nije važno šta će biti sa njim, samo da njegova deca imaju budućnost“ i da ga „ne brine dugotrajni boravak u zatvoru, sve dok mu dozvoljavaju da ih viđa“. Lopesova kći Eduarda zbog čije je bolesti ušao u biznis sa drogom sada je „živahna i pametna devojka, kojoj škola ide dobro i koja u potpunosti shvata šta se dogodilo njenoj široj zajednici, porodici i roditeljima“, navodi autor.

„U samom Riju postojale su dve slike o Nemu. Jedni su u njemu videli đavola, drugi kao neku vrstu Robina Huda. Mislim da će i ova knjiga biti primljena na isti način. Polovina čitalaca smatraće da je podrška dilerima droge, a ostali će je čitati kao zanimljivu istoriju grada“, izjavio je Gleni za brazilku štampu posle objavljivanja knjige prošle godine. Gleni, između ostalog, zaključuje i da „Nem nije nikakav uzor, ali ni crni đavo“, nego „inteligentan, pametan čovek, za kog ni malo ne sumnja da bi, da je dobio pristojno obrazovanje, bio uspešan poslova čovek bez ijedne mrlje“.

Autor ove, prema oceni Observera, „šekspirovske povesti o pedeset godina organizovanog kriminala“, Miša Gleni sin je poznatog britanskog prevodioca i poznavaoca ruskog jezika i književnosti Mihaila Glenija. Školovao se na Oksfrordu, u Bristolu i Pragu. Perjanica britanskog istraživaćkog novinarstva, dopisnik Gardijana. Observera, Bi-B-Si-ja, NJujork tajmsa… stručnjak za organizovani kriminal, mafiju, Srednju i Jugoistočnu Evropu, Gleni je vanredni profesor na Univerzitetu Kolumbija i savetnik britanske i američke vlade. Autor je kultnih knjiga Mekmafija – kriminal bez granica i Crna berza koje su prevedene u 30 zemalja, kao i studija Pad Jugoslavije i Balkan između 1804. i 1999. Poslednjih godina Gleni učestvuje kao predavač na međunarodnim konferencijama o globalizaciji, organizovanom kriminalu, Jugoistočnoj Evropi i američko-evropskim odnosima. Prošle godine, kao gost Beogradskog bezbednosnog foruma bio je moderator u razgovoru tadašnjeg premijera, sada predsednika Srbije, Aleksandra Vučića sa predsednikom Vlade Albanije Edijem Ramom.