Foto: RyanMcGuire/PixabayO seksualnom nasilju koje preživaljavaju žene sa invaliditetom u Srbiji ne govori se dovoljno. Patrijarhalno društvo i predrasude dovode do toga da većina žena sa invaliditetom seksualno uznemiravanje i nasilje uopšte ne prijavljuje.
Na globalnom nivou statistički podaci u velikom broju istraživanja, pokazuju da je 40 odsto žena sa invaliditetom doživelo seksualno nasilje.
Kako kaže Milesa Milinković, aktivistkinja, predsednica Kreativno afirmativne organizacije Parnas, teoretičarka feminističke teorije invalidnosti i predsednica UO Iz kruga Vojvodina, do pre nekoliko godina, u Srbiji nije bilo istraživanja o nasilju nad ženama sa invaliditetom, pa samim tim ni o seksualnom nasilju.
Tek je tokom 2018. i 2019. godine organizacija Iz kruga Vojvodina sprovela istraživanje o rodno zasnovanom nasilju nad ženama sa invaliditetom koje je na uzorku od 136 žena iz Vojvodine, uzrasta od 18 do 70 godina, pokazalo da one doživljavaju razne oblike nasilja, a da je oko 20 odsto ispitanih žena izjavilo da su povremeno do često, preživljavale i seksualno nasilje.
U jednom sličnom istraživanju pod nazivom „Nasilje nad ženama sa invaliditetom u rezidencijalnim institucijama“ iz 2017. godine stoji da statistički podaci zasnovani na velikom broju istraživanja pokazuju da od 40 odsto žena sa invaliditetom koje je doživelo seksualno nasilje, u 33 odsto slučajeva nasilnici su bili njihovi prijatelji ili poznanici, u 33 odsto članovi porodice, a u 25 odsto slučajeva personalni asistenti ili pružaoci personalnih usluga.
Kako ističe Milinković, manje od 20 odsto žena prijavi nasilje (bilo koje vrste). U Centru za žrtve seksualnog nasilja koji je osnovan 2017. godine do kraja 2022. godine javilo se 10 žena sa invaliditetom, mahom žena sa intelektualnim invaliditetom.
– Kad kažemo 10 žena, to je velik broj ali postoje podaci da samo 3 odsto slučajeva seksualnog nasilja nad ženama sa intelektualnim invaliditetom bude ikada prijavljeno. Žene sa invaliditetom se suočavaju sa višestrukim preprekama – od načina kako da prijave nasilje (da li može da ode do policijske stanice, da li može da komunicira telefonom, da li može jasno da objasni šta se dogodilo) do toga da li im se veruje. Postoje stereotipi poput; silovanje u braku nije silovanje,
žene sa intelektualnim invaliditetom su preseksualne (a.k.a. tražila je, nije silovana ili preuveličava), nije se to dogodilo, do – ko bi hteo da siluje ženu sa invaliditetom (u smislu ko može da ima seksualnu želju prema takvoj ženi – kao da je silovanje pitanje seksualne želje a ne odnosa moći) – rekla je Milinković.
U prvoj polovini 2023. godine od ukupnog broja žena sa invaliditetom koje su prijavile nasilje organizaciji Iz kruga Vojvodina, skoro 9 odsto žena je prijavilo upravo seksualno nasilje. Ova organizacija dalje upućuje žene na institucije, koje i pružaju usluge osnaživanja.
Do 2016. godine u Srbiji silovanje žene sa invaliditetom bilo je kažnjavano manjom kaznom zatvora, umesto da je suprotno, da nasilnici dobiju veće kazne. Pravničkim terminima, krivični zakonik prepoznaje „silovanje“ i „obljubu nad nemoćnim licem“, i tek je 2016. kazna za ova dva dela izjednačena, ali i dalje postoji problematično terminološko određenje koje šalje poruku da se silovanje žena sa invaliditetom drugačije tretira. Organizacije koje se bave ovim temama zahtevaju da se promeni deo zakona u kojem piše „obljuba“ u „silovanje“ kao i deo „nad nemoćnim licem“, jer osobe sa invaliditetom nisu nemoćne.
– Meni se čini da položaj osoba sa invaliditetom jeste prisutniji u javnom dijalogu. Ako verujete resornim ministarstvima, sekretarijatima i lokalnim upravama, pomislili biste da se za osobe sa invaliditetom baš izdvaja dosta novca. Na žalost, suštinski se sve svede na priču i na finansiranje gomile projekata, o čijoj realizaciji nigde nema traga. Takođe su nam puna usta (programi, strategije) inkluzije i raznolikosti ali sve to iz nepristupačnih prostora na načine koji ne komuniciraju (nikako ili adekvatno) sa osobama sa invaliditetom – nastavila je Milinković.
Centar za podršku ženama, učestvovao je u osnivanju Centra za žrtve seksualnog nasilja u okviru zdravstvenih ustanova koje postroje nažalost samo u Vojvodini i to u četiri grada; Kikindi, Zrenjaninu, Novom Sadu, Sremskoj Mitrovici, a uskoro će biti otvoren i peti u Vršcu. U drugim delovima Srbije, pa čak i u Beogradu, nema ih. Ovi centri pružaju između ostalog pravnu podršku i psihološke terapije za sve žrtve seksualnog nasilja.
Biljana Stepanov predsednica Centra za podršku ženama na pitanje zašto centara za žrtve seksualnog nasilja nema i u drugim delovima zemlje odgovara kratko: „Niko za to nije zainteresovan“.
– Žene sa invaliditetom teško prijavljuju seksualno nasilje jer se boje i da će njihov invaliditet predstavljati prepreku za pružanje usluga. Sa druge strane, vrlo često njima najbliže osobe, koje brinu o njima, su i zlostavljači, zbog čega se boje da će ostati bez i te jedine podrške koje imaju. Kod nas u Centru, imamo maksimalno na godišnjem novou, dve do pet žena sa invaliditetom koje su prijavile seksualno nasilje. Ako imamo ukupno 40 žena na godinu dana, to je 10 odsto, što nije ni malo – rekla je Stepanov.
Pristup u centrima je obezbeđen svim osobama, ali još treba da se radi na međuzavisnosti u pružanju usluga. Primera, stručnjaci koji pružaju usluge, možda ne znaju znakovni jezik, a potrebno je u nekom konkretnom slučaju. Tako je zadatak za profesionalce dalje obučavanje, jer ako je tu posrednik, postavlja se pitanje da li je ta usluga bila adekvatna.
Žrtva nasilje može da prijavi u policiji, tužilaštvu, centrima za socijalni rad, zdravstvenim ustanovama i nevladinim organizacijama koje se bave ovim problemom. Sistem je takav da su kada se prijavi na jednom mestu, svi ostali budu obavešteni. Žene sa invaliditetom seksualno nasilje najčešće prijavljuju u centrima za socijalni rad ili lekarima. Kako ih nema u većini gradova u Srbiji Centar organizuje prevoz za žrtve nasilja do mesta gde postoje.
Nažalost, kako ističe Stepanov, bez obzira koliko je zakonodavni okvir unapređen, postupanje insitutitucija zavisi od dobro obučenih, stručnih i motivisanih profesionalaca, odnosno sistem i dalje zavisi od pojedinca, zbog čega ne postoji ujednačeno postupanje.
– Profesionalci koji rade sa žrtvama su često pod uticajem stereotipa i predrasuda, dominantan je patrijarhalni način razmišljanja, zbog čega imamo često osuđivanje žrtve, a ne racionalno sagledavanje situacije. Nije pitanje zašto se desilo silovanje (time se bave policija i tužilaštvo), nego je pitanje kako sada da se pomogne. Priče sa ženama sa invaliditetom koje su preživele seksualno nasilje strašnije su, zato što se vi suočite ne samo sa onime šta je ta žena preživela, nego sve to gledate drugim očima, sagledavate celokupnu životnu situaciju te osobe, koliko imaju manje mogućnosti u odnosu na ostale. Zato sve bude mnogo emotivnije i stresnije – izjavila je Stepanov.
Centar za žrtve nasilja razvio je i mobilnu aplikaciju „SOS za prijavu nasilja“, koja je zapravo skrivena u telefonu, ali je i prilagođena za žene sa invaliditetom, kao i za osobe koje ne čuju ili ne vide.
Život žena sa invaliditetom u državnim ustanovama
Udruženje građanki FemPlatz i Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S kroz svoje izveštaje, publikacije, ali i prijave Delgaciji EU u Srbiji, bave se položajem žena sa invaliditetom u rezidencijalnim
ustanovama, u kojima kako ukazuju, one su posebno izložene specifičnim oblicima rodno zasnovanog nasilja.
To su pre svega prisilni abortusi i sterilizacije, davanje kontraceptivnih sredstava bez informisanog pristanka, seksualno uznemiravanje i seksualno nasilje, dok mehanizmi prijavljivanja nasilja i zaštite od nasilja nisu adekvatni.
U istaživanju MDRI-S pod nazivom „Žene i devojčice sa invaliditetom u rezidencijalnim i psihijatrijskim ustanovama“ piše i da „iako žene najčešće
zlostavljaju njihovi bivši i sadašnji partneri, treba ukazati i na nasilje koje
nad ženama sprovodi i država“.
Nasilnici u institucijama su skloni da biraju žrtve za koje smatraju da neće biti u stanju da bilo kome kažu za seksualno nasilje kojem su bili izložene ili da im niko neće verovati ako nasilje prijave.
Istraživanje rađeno u Brazilu sa 2475 korisnika starijih od 18 godina koji su smešteni u ustanovama ilustruje ranjiv položaj ovih korisnika – jedan od pet je bio žrtva seksualnog nasilja, od čega su većina žene.
U Srbiji 18.250 osoba živi u nekom obliku kolektivnog smeštaja, a preko 11.000 osoba ima neki oblik invaliditeta. Iako polovinu ovih osoba čine devojčice i žene, ne postoji sveobuhvatno istraživanje o položaju žena i devojčica sa invaliditetom u rezidencijalnim i psihijatrijskim ustanovama.
Žene sa intelektualnim teškoćama u najgorem položaju
U slučajevima seksualnog nasilja nad ženama sa intelektualnim teškoćama nasilnici su u 98 odsto slučajeva osobe koje žrtva dobro poznaje i kojima veruje, kao što su članovi porodice, poznanici, pružaoci usluga i personalni asistenti.
– Na svetskom nivou postoji podatak da je čak 80 odsto žena sa intelektualnim teškoćama bilo seksualno zlostavljano, od čega je polovina njih bila zlostavljana više od 10 puta. Žene sa intelektualnim invaliditetom žive u okruženju u kojima nemaju moć i kontrolu nad sopstvenim životom. Okruženje ih ne podržava da razviju komunikacijske veštine, veštine samozaštite i ne uči ih da postoje institucije koje bi mogle da im pomognu. One se smatraju lakim metama – rekla je Milinković.
Njima se preti da ne prijave silovanje, a iako prijave, njima se ne veruje. Čak i u novije vreme, kako ističe Milesa, kada se dosta radi na osvešćivanju žena o rodno zasnovanom nasilju i načinima podrške, informacije ženama sa intelektualnim invaliditetom gotovo da nisu dostupne. Tu pre svega misli na materijale u formatima lakima za razumevanje.
Svetska istraživanja pokazuju da je oko 68 odsto devojčica sa mentalnim invaliditetom bilo seksualno zlostavljano pre 18 godine, a treba imati na umu i podatak da žene sa mentalnim invaliditetom imaju 11 puta veću šansu da dožive seksualno nasilje u poređenju sa ostalim ženama.
Predrasude o seksualnosti osoba sa invaliditetom
Osobe sa invaliditetom, kako kaže Milinković, naročito sa intelektualnim invaliditetom, se percipiraju kao anđeli, samim tim su bespolni, neseksualni ili kao što je već pomenula, nekontrolisano seksualni.
– Pokušaću plastično da objasnim: Kada sam 2013. godine tadašnjim studentima i studentkinjama doktorskih rodnih studija prezentovala svoj kratak film koji se bavi seksualnošću žena sa invaliditetom, jedan od komentara je bio kako se osobe sa invaliditetom suočavaju sa mnogo važnijim problemima, poput nepristupačnosti i zapošljavanja i kako je taj film „prenaduvan“ – kazala je ona.
Kako dodaje, film je inače rađen na osnovu iskustava žena sa invaliditetom. Dakle, pravo na seksualnost, potrebe za seksom, za povezivanjem sa drugim bićima se negira i oduzima.
– U novije vreme, čini mi se da viđam više mladih osoba sa invaliditetom u partnerskim vezama (hetero i homoseksualnim) što raduje ali ne smemo zaboraviti – to su mladi ljudi koji (možda potiču iz malih sredina ali) žive u velikim gradovima, visoko su obrazovani, osnaženi kroz razne programe i obrazovanje. I oni takvi suočavaju se sa čuđenjem okoline koja ima određene pretpostavke o odnosima i motivima partnera koji nije osoba sa invaliditetom – zaključila je Milinković.
Projekat (Ne)vidljivi se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS i Ambasade SAD već isključivo autora.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
