Sekta sveta

I Alida Bremer je tačno nanizala ove jogije, vegane, prosuditelje kristalnih kugli i alternativne doktore, ali tih ludaka je nebrojeno više.

Jedino što se njihove akcije računaju u nekakav poseban rad odvojenih enklava čudaka, članove tajnih društava i bogomoljačkih sekti, a to uopšte nije tako.

Makar ne probali da razmrsimo raznolike motive ovih zgubidana (koji radije bazaju bulevarima, okićeni koječim po sebi, nego da okopavaju svoj vinograd ili bar uzmu neku prokletu knjigu u šake), gubi se iz vida da njihov pojav nije čista gradska egzotika (po selima se ne demonstrira, jer tamo ipak treba musti, orati i pleviti), nego da ima u sebi nešto predstavničko, ambasadorsko.

Šta ako oni nisu nikakvi isključenici iz opšteg tkiva ljudske rase, nego samo malo napadnije označavaju suštinsku, neiskorenjivu zaluđenost čovekovog roda bilo kojom vrstom crne magije, njegovo fundamentalno sektaštvo.

Čude se ovi šefovi država, predsednici, ministri i policjoti svakom ventriloku sa Pariser Platza, koji maše svojom ceduljicom i kleči pod kojim transparentom, a onda u nedeljno jutro idu zapevati psalam 134 u crkvici na Prenzlauerbergu ili gde drugde, pa lumpuju pod svadbenim girlandama, jer se prijateljeva šćer udaje za gospara iz Dubaija, drže se Hrvati i Ameri za levu sisu pri drombuljanju himne, stoje mirno olimpijski slavodobitnici dok im kače medalje na oznojenu grud, a veseli biciklist u žutoj majici izvodi svoj performans sa štrcajućim pjenušcem, kao da pred svima ejakulira.

Pri kraju ere socijalizma, u Bugarskoj je uspostavljen komitet za rituale, a ovi se redovno praktikuju, u severne Koreje češće, u južne, ređe.

Sve u svemu, ritualno je u srži ljudskih postupaka, pa ga ima čak i u utanačenim pokretima sastavljača automobila na tekućoj traci.

Pitanje je samo kako ko šta vidi, i na koji način ponešto smatra se.

Ljudska istorija sastavljena je tako da religiozne zatucanosti ima u Platona i Hegela, koliko i u babe sa Širokog brijega i bogomoljke iz manastira Žiče.

Budisti hodaju u svojim ženskim klajdama jer, u toj landarajućoj garderobi možda im je lagodnije, kao da su uvek kod kuće, a Evzoni, koji kao na usporenom filmu stupaju pred atinskim parlamentom, čineći se da drukčije ne mogu jer su u multipleks sklerozi, sve to odvija se od dana na dan, a da niko ne upita se zašto i radi čega.

A tolika povika ruši se samo na ove jopce sa trenutnih demonstracija, koji računaju na veliku vlastitu atraktivnost.

Ne misleći da i sve oko njih, u naoko uštogljenom svetu isto tako napirlitano je mnoštvom svojih navika i običaja.

Jer ljudski rod rod je jedne opšte sekte, budući da u tu globalnu sektu uspeli su da preobraze čitav društveni život.

Koji zapravo nema ničega vansektovnog, nego je sve u njoj i u njenoj glupavoj, imbecilnoj i ponižavajućoj praksi.

Tome su veoma doprinele pojave partija, stranki, ovih ili onih organizacija.

Boljševici su sami pojedine devijantne članove označavali kao sektaše, ne uviđajući da su i svi ostali, oni sami, čimbenici te opšte sekte svoje partije.

Možda je onda i ta, zapravo grupica, ovih sa transparentima, naoko otpadnika od uobičajenog, jedna partija, samo što se još dvoumi oko vođe.

Jer kakva je to stranka bez svog glasnogovornika i firera, koji je to krug alternativaca, religioznih ili medicinskih, a da nema vlastitog iscelitelja!

Izgleda da je nemoguće izbeći pozorišni utisak kod svake javne pojave, ulične, i pre svega, masovne.

Tako ona uvek prikazuje i nešto drugo od onog što se vidi, demonstriranje bitna je radnja simbolska i metaforijska.

Samo što tenkovska parada na Crvenom trgu otvoreno aludira na moć, pretnje silom i ratno stanje, dok šaroliki demonstrani svoju simboliku pokazuju malo manje prostački.

Ima u tome i neke niti filosofske, jer se mora pomisliti kako sekta, sektaštvo tvrdi da čovek, kao neobjašnjiva kosmička pojava, često u stanju je odvojiti se od sebe sama.

Ulazeći ma u koju sektu, subotara, vegetarijanaca, alpinista ili anarholiberala, čovek se odvaja od svoje primarne prirode koju računam kao slobodnu i protivsektašku.

A kako većina ipak se, tokom svoje povijesti posektašila, mogu samo računati da mi drugi, ateisti, vanpartijci nevegetarijanci, i oni koji se ne veru po Alpama, za ostale takođe nekakva smo sekta. Menjševička.