„Selam i pozdrav, rođeni“

Znao je i on, kao i mi oko njega, da se u blagoj ironiji krije suština – zaista je bio rođen da bude glavni i odgovorni urednik, GLODUR, kako smo to nekada zvali.

Glavni zbog prirodnog autoriteta koji je imao, koji se ne stiče nikakvim naukama i veštinama, a odgovorni zbog nepokolebljive naravi i nauma da štiti i novine – samo je u novinama radio! – i svakoga ko je u tim novinama radio. I svakoga ko ih čita.

I to je radio puna srca. Nema novinara i novinarke koji su razgovarali s njim, a posebno radili s njim, da nije osetio/la tu širinu duha, začinjenu sa mnogo profesionalne rigidnosti i istovremeno mnogo razumevanja i nezaobilaznog humora.

Zvuči pomalo blesavo, ali nije umeo da kaže “ne” čak ni onima koji su najčešće tužni odlazili, misleći da svako ima pravo da gradi život i karijeru, bez obzira na to što je u potaji odbolovao svaki odlazak mladih i pametnih ljudi iz redakcija koje je punim srcem punio baš takvim ljudima.

Zvanična biografija svedoči o onome šta je radio u novinarstvu, a potom i u diplomatiji na jednom od najosetljivijih balkanskih čvorišta, u Sarajevu.

No, iako prepuna, zvanična biografija ne može da dočara Gruju – ali može mali milion anegdota. Na ovom mestu biće evocirane samo dve uspomene. Naizgled usputne, ali zapravo suštinske.

U vreme cenzure 1999, tokom bombardovanja SRJ, koju su sprovodili tadašnji ministar informacija (ne informisanja!) Aleksandar Vučić i saradnici, jednog dana iz katakombi ispod hotela Metropol, gde je bio ratni raspored tog resora, Gruja se naprosto satima nije javljao. A na naslovnoj strani ratnog Danasa bila je poprilična rupa.

U nedostatku “uputstava”, ta je rupa u poslednjem momentu popunjena tekstom čiji je glavni junak bio jedan od tzv. agresora Ričard Holbruk. Persona non grata, sem ako njegovo ime nije praćeno epitetima tipa zlikovac, agresor, mučitelj…

Izjutra sutradan, dok sam hitala na sednicu ratne vlade, srela sam glavnog i odgovornog urednika i pitala ga “kako je pošao Holbruk?”. Zaprepašćen, pitao me je: “Koji Holbruk?” Pa onaj sa naslovne. Žuti, kako su ga mnogi zvali zbog prirodne riđe boje, pozeleneo je i tek sam kasnije saznala da je taj tekst mogao da ga košta glave. Bukvalno. Tri neizvesna dana ta je glava bila na panju politike, što je i danas nezgodno, a onda je moglo da bude katastrofalno. I za njega i za novine.

Druga je anegdota neverovatna dužina Baščaršije kad se njome prošeta Spasović. Već veleposlanik Srbije 2007. u Sarajevu i naravno naš domaćin – a gde bi prijatelji drugo odseli! – poveo nas je kod Ferhatovića na ćevape i sudžukice.

Prvih sto metara najpoznatije sarajevske ulice “trajali” su oko pola sata jer niko ko je prošao pored Gruje nije prošao bez selama i želje da razmeni nekoliko rečenica prožetih zahvalnošću što pokušava da izleči rane rata koji ni na koji način nije skrivio.

Pozdrav i selam, prijatelju svih dobrih ljudi i novinara koje si usmeravao na svoj ponekad čudan, ali uvek iskren način.