Selma Mekić, foto: privatna arhivaSelma Mekić (31), koja živi i radi u Novom Pazaru, bavi se modernom kaligrafijoim, iscrtavanjem arapskih slova i simbola na raznim tkaninama povezujući umetnost i dizajn. Govori engleski i turski, a neko vreme je i živela u Turskoj i Dubaiju. Novopazarci je još nazivaju „feministkinja sa hidžabom“, a ona je neko ko se javno i preko društvenih mreža konstantno bori za ženska i ljudska prava.
Odakle uopšte odluka da stavite hidžab i koliko ste imali godina kada ste se odlučili na to?
– Odrasla sam u porodici u kojoj se vera jako poštovala. Moj dedo je bio samouk čovek koji je sagradio mekteb u svom selu. I mene je interesovala vera i verski propisi, pa sam u to vreme išla u mekteb, a efendija koji nas je obučavao o veri je neko ko je tek, u to vreme, završio fakultet i bio je pun znanja i želje da nam prenese sve o veri i propisima. Sve ovo dovelo je do odluke da upišem versku školu Medresu, a da bi devojke pohađale ovu školu obavezno je da su pokrivene, tako da sam hidžab počela da nosim sa svojih 15 godina. Možda će vam zvučati čudno, i sama sam imala predrasude, misleći da su žene sa hidžabom savršene, ali boraveći četiri godine u internatu shvatila sam da smo sve individue za sebe i da niko nije bezgrešan i savršen. Ja imam svoj temeperament, svoje bubice, kao i neko bez hidžaba, nekada nije moj dan, ali to sam uglavnom ja. Noseći svoj amanet, ponekad stvorim i sebi pritisak, ali trudim se da se prizemim i kažem sebi da je iskušenja bilo i biće i da su greške za čoveka. Jako mi je bitno da budem osoba koja je od koristi samoj sebi, svojoj porodici i prijateljima i na taj način budem prava muslimanka, a uz to da budem školovana, obrazovana i sa lepim ponašanjem.
Kakav je vaš status u gradu u kojem živite, obzirom da ste razvedena žena i neko ko nosi hidžab? Ima li razlike kad ste razveda žena sa hidžabom ili bez?
– Razvod sam po sebi je nešto što ženi teže padne od muškarca, jer su žene emotivnije. Neki muškarci razvedene žene tretiraju tako da mogu da im se obraćaju na način na koji oni žele, pa se uvrede i začude ukoliko naiđu na oštar odgovor, ne uzimajući u obzir da imaju svoje majke i sestre, da su one žene i da svaku ženu treba podjednako poštovati i uvažavati. Što se tiče mog razvoda, najteže mi je pao medijski pritisak, jer su preko noći svi saznali ko sam ja sa samim sklapanjem braka, a nakon njega sam doživela šok i strah. Strah je bio kako se nositi sa svim tim, ali nekako sam brzo u svojoj glavi posložila to da ja nisam uradila ništa loše, sve je bilo po islamskim propisima i pravnim, udala sam se, razvela sam se i se, ništa što se ne dešava svakodnevno.
Da li ste imali problema?
Problem je što ljudi previše sebi daju za pravo, osetite se i sami da ste dužni da im nešto objasnite i obrazložite, ali ja po pitanju svog razvoda nisam nikada i nigde dala neku javnu izjavu, jer smatram da je to moj privatni život i bitno mi je da moj bivši muž, ja i Bog znamo šta je bilo između nas, a ljudi će svakako pričati, dali im vi povoda ili ne. Što ja volim da kažem, ne polažem račune onima koji mi ne plaćaju račune. Mislim da je porodica tu odigrala veliku ulogu, jer sam se ja udala sa 22 godine, još sam studirala, a nakon razvoda sam nastavila fakultet, radila sam na jednoj lokalnoj televiziji, učlanila se u hor, putovala, učila jezike, apsolutno sve je teklo normlano, a moj mozak je bio preokupiran drugim obavezama i to je moja preporuka i drugim razvedenim ženama. Međuljudski odnosi su jako kompleksna stvar, pa kako god dvoje ljudi bili slični ili različiti, ne mogu uvek naći zajednički jezik i ostati u braku. Bitno je da ja i dalje verujem u ljubav, pa ako bude sudbina, možda mi Bog pruži i drugu šansu.
Da li ste uspeli da uklopite hidžab i posao? Jesite li nailazili na prepreke?
– Nakon završetka fakulteta trebalo je da počnem da radim kao veroučitelj u jednoj osnovnoj školi, međutim sistem je takav kakav jeste, pa je na mesto koje je bilo namenjeno meni došla neka devojka. Tu sam doživela buđenje, jer sam na svojoj koži doživela sistem i svo to stranačko, političko zapošljavanje. Problem današnjice je da nakon završenog fakulteta, postaneš akademski građani, a nemaš gde da se zaposliš. Tražeći alternativu bavila sam se poslovima kao što je prodavac u marketu, na trafici, nisam se libila toga nikada nisam pomislila da to „nije moj nivo“, ali sam smatrala da treba da nađem posao koji me ispunjava. Ljudi kada ne mogu da nađu posao, ili izgube isti, padnu u veliku depresiju, a ustvari to je momenat kada ljudi treba najviše da rade na sebi.
Kad ste počeli da se bavite kaligrafijom?
Moja mama je odigrala veliku ulogu, i predložila mi da svoj umetnički talenat kanališem na pravi način i tako sam počela da se bavim kaligrafijom. I to je bio pun pogodak. Do sada sam imala osam samostalnih izložbi kaligrafije, a pritom nisam akademski umetnik. Smatram sebe počašćenom ovom umetnošću, jer vi nemate džamiju koja nema kaligrafske motive. Obzirom da sam u Medresi učila arapsko pismo, harfove i znam da ga čitam i pišem, iako ne govorim, bilo mi je dosta lakše da se odlučim za ovu umetnost. Mnogi kopiraju već postojeće kaligrafske umetničke oblike, a ja kaligrafske oblike sama kreiram, a to je u mojoj glavi trajalo godinama, dok je sve to poprimilo formu. Na primer od arapske reči napravim oblik labuda. Trudim se da ne oslikavam dove i hadise na garderobi u kojoj možete na primer otići u toalet, jer je to po našim propisima to zabranjeno, pa onda oslikam jedno arapsko slovo ili simbol, a takođe moje odevne predmete nose i žene koje nisu muslimanke.
Vi ste neko ko se u javnosti, ali i na društvenim mrežama zalaže za ženska, ali i ljudska prava.
– Ponekad nisam ni svesna da sam nekim ženama inspiracija, a one mi se jave putem društvenih mreža i kažu da sam ih nadahnula, naročito razvedene žene. Svi mi imamo svoje borbe unutar četiri zida, ali njih ne treba ispoljiti ni kada smo vani. Žene koje se tek razvedu obično me pitaju kako sam ja sve to tako jako podnela i iz toga izašla još jača, pa od mene traže jednokratni savet, a sa nekima se i duže čujem i savetujem. Moj savet im je da zbog svoje razočaranosti ne krenu lošim putem, već da rade na sebi i da se izbore za sebe. Nekada je dovoljna reč da nekoga uteši, da mu bude odskočna daska. Zbog toga se i u islamu potencira džemat- zajedništvo. Definitivno je reč ključna stvar, jer da nije reči ne bi postojali ni diplomatski odnosi.
Vaša objava na FB stranici u kojoj ističete da žene u podeli imovine u našim krajevima još uvek nemaju pravo je izazvalo veliku pažnju javnosti, šta je tu bilo toliko upitno da pleni pažnju?
– Kada mi se prepuni čaša ja obično objavim status na društvenim mrežama ili se obratim medijima, jer osetim obavezu, a i smatram to slobodom govora, a i želim da podsetim žene šta su njihova prava. Ta objava je nešto o čemu ja redovno govorim i potenciram gde god da odem, jer mi nije jasno da ljudi su u stanju da uzmu imovinu svojim sestrama i ženama. To je za mene lično jedna jako poražavajuća činjenica.
Kako ljudi mogu da prepuste žensko dete na milost i nemilost tuđini? Koji je razlog da žensko dete nema od strane svoje porodice neku zaštitu u vidu imovine?
To je sigurnost ženskog deteta, jer ako joj brak sutradan nije uspeo, zna da ima gde da se vrati, da nije na ulici. Mada je totalno nebitno da li je ona u braku, nije u braku, bitno je da zna da ima nešto svoje, neki mir u toj svojoj babovini. Ako nemate zemlje, onda ste dužni da tom ženskom detetu isplatite njen deo. Najgore je što ljudi to ne mogu da prihvate, a to je propis iz naše svete knjige Kurana, gde lepo piše da koliko god imate imovine dve trećine pripadaju sinu, kao muškarcu koji je glava porodice i dužan je da izdržava svoje domaćinstvo, a jedna trećina pripada ćerki. Žena i u braku ima svoj deo koji nasleđuje od muža, zato je njen deo od onoga što joj otac ostavlja manji, a takođe ima i nešto što dobija pri venčanju, tako da je naš sistem savršen, za one koji žele da ga poštuju. Dosta muslimana ne poštuje šerijatski propis, a ne poštuju ni zakone države u kojoj žive. Poznato je da mnogi muškarci ne plaćaju ni izdržavanje svojoj deci, a ne daju ni deo imovine, ako dođe do razvoda. Moji roditelji su sve podelili na ravne časti, tako da brat, sestra i ja već znamo šta je čije. To je najbolje tako uraditi, da nakon smrti roditelja deca se ne svađaju i ne idu na sud zbor parčeta zemlje. Na Sudnjem danu ćete biti pitani- Zašto ste muškarca tretirali kao svoje dete, a žensko kao da ne postoji. I onda sam ja feministkinja zato što ljude podsećam na nešto što je ispravno kako verski, tako i pravno.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
