Šendžensko predgrađe me podseća na tamišku obalu Glogonja

„Trenutno živim u petnaestomilionskom gradu, Šendženu, centru kineske industrije informacionih tehnologija, koji se nalazi na samom jugu zemlje i odlikuje ga topla i vlažna suptropska klima. Na području grada, koji je do kraja sedamdesetih godina XX veka bio malo ribarsko naselje, počinje da niče urbana megastruktura koja usled svog odličnog geografskog položaja (delta Biserne reke, blizina azijskog ekonomskog centra – Hong Konga) postaje jedan od motora razvoja kineske ekonomije“, priča Miloš.

Kako on tvrdi, najzaslužniji za ovaj pomak je tadašnji kineski predsednik Deng Sjao Ping, koji je svojim ekonomskim reformama, koje kombinuju socijalističke i kapitalističke ekonomske principe, izvukao milione državljana iz siromaštva.

Perspektiva iz koje Miloš posmatra ovu, nama stranu zemlju, vezana je za njegovu vokaciju.

Diplomirao je sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je upoznao profesore i stekao prijateljstva koja su učinila da svet oko sebe posmatra pragmatičnije.

„Na odlazak u Kinu se odlučujem s namerom da učim kineski jezik i upišem postdiplomske studije na jednom od univerziteta. Na samom početku učenja jezika, delovalo je kao da će biti potrebno nepregledno vreme da se savlada, međutim, sa upoznavanjem strukture samog jezika i njegovim korišćenjem u svakodnevnom životu, postalo mi je jasno da nije toliko teško, a da može biti i zabavno“, kaže Miloš.

Po njemu se život u Kini, uopšteno gledano, drastično razlikuje od života u Srbiji.

Kaže da je „reč o društvu čiji su članovi, uprkos uverenjima, prilično okrenuti ličnim ciljevima koji se odnose na finansijsko postignuće i uspeh“.

On misli da je veliki broj Kineza spreman da danonoćno naporno radi kako bi ostvarili ono što žele.

„To čini celokupan život ovde prilično dinamičnim, nepredvidivim, ali i ispunjenim mogućnostima za svakoga da se dokaže i promoviše. Međutim, nedostatak ljudske empatije, spontanosti i otvorenosti među ljudima su neke od stvari koje mi nedostaju kada razmišljam o Srbiji. Srećom, u gradu živi još ljudi iz naših krajeva sa kojima redovno organizujemo različite aktivnosti i okupljanja“, nastavlja Miloš.

Kaže da ga predgrađe Šendžena podseća na tamišku obalu njegovom rodnog sela Glogonj.

Dodaje kako mu je bilo teško da se navikne na društvo koje je očarano modernim tehnologijama. Svakodnevna plaćanja se obavljaju preko mobilnih aplikacija – fizički novac gotovo da se i ne koristi.

„Od najmlađih pa do najstarijih generacija“, priča nam Miloš, „upotreba raznovrsnih gedžeta nikome nije strana. Za putovanja do destinacija u gradu ili van njega, postoji veliki broj opcija, raličitih cena i brzina. Na primer, u Šendženu trenutno funcioniše 10 linija metroa koje svakodnevno opslužuju milione ljudi.“

Među prvim utiscima tokom boravka u Kini, on izdvaja zanimljivost da ljudi preko društvenih mreža u značajnoj meri prate šta se dešava u Srbiji, dok su među onim starijim još uvek živa sećanja na Jugoslaviju (南斯拉夫 – Nansilafu) i neizbežnog Valtera.

„Potrošačke cene su slične našima s tim, što se bar ovog dela Kine tiče, kupovni standard mnogo viši. Potrošački mentalitet koji se sa Zapada prelio i odlično prihvatio i u Kini, omogućio je da bezbrojni tržni centri, trgovinski i ugostiteljski lanci budu na svakom koraku. Subjektivni osećaj je da samo u delu grada u kojem živim (Bao’an), postoji više Mekdonalds restorana nego u celoj Srbiji. Ukoliko vam dosadi kineska hrana (nepregledni broj malih porodičnih restorana), neće predstavljati problem da pronađete kuhinje iz različitih delova sveta“, objašnjava Miloš.

Naš sagovornik ima poruku za „one“ smele koji, u matičnoj zemlji ne mogu da pronađu sve što smatraju da im je potrebno.

„Neka makar i kratkoročno promene zemlju u kojoj žive, jer na kraju novo iskustvo će im definitivno ostati kao neprocenjiva škola za dalji život“, savetuje Miloš.