Sentimentalni anarhist

 Eno ih u „Dnevniku o Čarnojeviću“, najpotresnijem lirskom romanu sa ovih prostora, nastalom 1920. godine. Duševni nemiri.

„Jesen i život bez smisla. Gde je život? Oko mene kulja velika ludorija rata. Rulja bolesnih i mrtvih. Pijana hrpa onih koji se sad bogate. Sve ja to vidim i gledam s osmehom. Nemoćan sam, tužan i zamišljen. Ništa me više ne vezuje ni za dobro, ni za zlo. Ja držim moj mali život sav potresen i uplašen u rukama. I moje oči ispituju, a ne priznaju ništa, ne boje ne nikog i ničeg. Ništa nema smisla. Sve je propalo u ove tri godine. Sve sam čekao da će još nešto doći u životu. Da sve ovo do sada beše komedija“. A lirika je u njemu. Pesniku jeseni, uvelog lišća, meseca. I jablanova. Valjda zato što su vitki kao on.

„Sve što sam voleo umrlo je vičući ime moje, a ja mu ne mogoh pomoći“. Da li zaista veruje ili je pesnička poza da „niko nema časti, ni strasti, ni plamena dosta „ da njega voli? Najviše voli da se „svetu nasmeje“. Ali strah je u toj mladosti koja je izašla iz tog Velikog rata koji je zabio kandže u nju.

„Taj strah, to je plah, isprekidani dah, kojim bi nekud dalje, sa ovog sveta, u Slobodu“. Jer „ naša je strast gurnula u propast laži, novac, zakone i porodicu, od poniženja nam je klonula glava“.

Nazvali su ga „sentimentalni anarhist“, jer je mnoge (malo)građanske vrednosti toga vremena dovodio u pitanje. Grizlo ga. U njemu se mešalo gađenje i prezir.

„Sećaš li se kad smo išli, sve ulice noću obišli po kiši. Stid nas beše domova cvetnih, zarekli smo se ostat nesretni, bar ja i ti“. Putovao je. Pariz, Beč, Minhen.

„U mirisu Pariza najlepše što sam osetio jeste bezgranična ljubav i bezbrižnost“. Miloš Crnjanski je gimnazijski profesor ali i ataše za štampu u Kraljevini Jugoslaviji. Bio je u Berlinu i Rimu.

„Nama jedino može pomoći ako sve što je najbolje pošaljemo u novinare“. Zato što nije dovoljno obući se pomodarski jer valja tu „našu“ svetinu obrazovati „kakav se žaket oblači pre, a kakav posle podne“. On ukazuje: „Mislite da je na Kajmakčalanu sve rešeno? Čekaju vas gorka iznenađenja“. I sam diplomata, opominje ovdašnje diplomate da moraju mnogo više dati novinarima od bedne plate, da bi Evropa drugačije gledala i ponešto saznala o ovim prostorima, jer se tada ne bi po pariškim novinama pisalo o „Kraljeviću Marku kao čehoslovačkom junaku, a o skulptoru Deškoviću kao ruskom vajaru“.

Onda još jedan rat. Drugi. Provodi ga u Londonu. Uzeće i britansko državljanstvo 1951. godine. Emigracija mu donosi posao knjigovođe u obućarskoj radionici i posao raznosača knjiga. Školuje se dodatno za hotelijera jer često živi od prodaje lutaka koje šije njegova žena. A onda će se vratiti u Jugoslaviju. Bila je 1965. godina.

U njegovoj nostalgiji, blista Beograd kao „kroz suze ljudski smeh“. Lamentiraće nad njim.

Sve će to stati u „Roman o Londonu“.

Šta je ta nostalgija?! Nije to samo prijatna, dokoličarski neobaveza čežnja za romantično obojenim minulim danima. Nostalgije je poremećaj u doživljavanju vremena i prostora. A kad sve postane prošlost, kad padne u bezdan – nostalgija postaje bolest. Od te bolesti boluje Nikolaj u „Romanu o Londonu“. Zato on sebe doživljava kao lošeg glumca u amaterskoj predstavi, nekoj žanrovskoj brljotini koja se iz tragedije premetnula u farsu. A glumac, dobar ili loš, uvek je stranac.

„I tako, bez groba, veselost je neka u meni, rugoba.

I tako bez tela, duša mi je nevidljiva, nevesela.

Nije želeo da „posle snova“ ostane njegov trag.

„Slutim, još vitak, sa šapatom strasnim i otresam članke smehom prekrivene, ali polako, tragom svojim slutim, tišina će stići, kad sve ovo svene i mene.

I mene“.

Crnjanski

Da je…

Da je napisao samo „Seobe“ čitali bi ga kao lektiru lenji srednjoškolci. Da je napisao samo „Roman o Londonu“ bio bi drag snobovima. Da je pisao samo pesme, naglas bi ga recitovali rezignirani da bi potvrdili da je sve oko njih ovde „mizerija“