Serbian Jazz bre!

A kum, šef parade ili, kako se to kolokvijalno kaže, umetnički direktor JazzIbar festivala, Miša Blam dodaće na to da je ovaj festival jedinstven upravo po tome što su organizatori (Kulturni centar Ribnica) uz minimalna ulaganja uspeli da obezbede tih tridesetak muzičara iz zemlje i sveta. A, od 1. do 3. jula, u svečanoj sali SO Kraljevo (umesto Trga Svetog Save kako je trebalo da bude da je vreme poslužilo organizatore), nastupali su kontrabasista Miša Blam, Duško Javanović za klavirom, Beti Đorđević, Katarina Kačinković i Nada Pavlović (vokalne solistkinje), bubnjar Lazar Tošić, Kvartet pijaniste Leonida Ptaške i Kamerni ansambl iz Aždoda u Izraelu, nemački violinista Hanes Bekman i pijanista Edgar Vilson koji živi i radi na relaciji Mozambik-Portugal-Francuska. Entuzijazam organizatora, da zabeležimo na kraju, potpomogli su grad Kraljevo, Ministarstvo kulture Republike Srbije i Izraelska ambasada u Beogradu.

– Džez muzičari iz Srbije su među najboljima u svetu, a Miša Blam mi je kao brat – kaže Leonid Ptaška, pijanista iz Izraela koji je 1990. tamo otišao iz Rusije. Ptaška dodaje da je u Srbiji i bivšoj SFRJ bio 11 puta i da ima potpuno pravo na ovakav komentar. Govoreći o džez publici, sagovornik Danasa, poređenja radi, pominje svoje iskustvo sa publikom u Švedskoj, u odnosu na Beograđane, Novosađane ili Ljubljančane, recimo. – Ako Šveđane ne „kupiš„ u prvih deset minuta izgubio si bitku – kaže Ptaška – a ovdašnji džez zaljubljenici su „aktivni“, „zaljubljeni“, reaguju „na prvu loptu“. Šveđani su, naprotiv, „hladni“ koliko im je i zamlja „hladna“, ozbiljno prisustvuju koncertu i očekuju pun doživljaj. Ovo nikako nije priča o „kvalitetu“ publike već samo o mentalitetu, a meni je ovaj u Srbiji bliži.

Sveža direktorka Kulturnog centra Ribnica, koji je potpuni krivac za ovaj džez festival, Aleksandra Kljajević, koja je na čelu ove institucije od jula prošle godine, objasnila nam je da je cela ova priča o festivali krenula 2010, kada su ona i njerni saradnici upoznali Mišu Blama u Grockoj. A, Grocka se desila između ostalih kulturnih centara u Srbiji sa kojim KC Ribnica intezivno sarađuje.

Pored Blama i Grocke, JazzIbar su, na ovaj ili onaj način, „doneli na svet“ i gorepomenute institucije, izraelski grad Aždad i dva kraljevačka hotela – Botika i Belvedere.

Hanes Bekman, koji violinom zarađuje za život, uglavnom, u Minhenu, smatra da je ideja da se osnuje festival ovakvog tipa u maloj sredini poput Kraljeva, prava stvar koja, svakako, podrazumeva i veliku dozu entuzijazma. Naravno, i on je došao u Kraljevo prvenstveno zbog svog prijatelja i saradnik Miše Blama. A, u Srbiji je bio i tokom čuvenih antimiloševićevskih demonstracija i NATO bombardovanja i, definitivno, je zaljubljen u ovdašnje poklonike džeza – od Novog Sada do Kraljeva i dalje.

Autor izložbe „Serbian Soul. Bre!“, koja je nastavak istoimene monografije, Ivan Grlić dolaze iz mlađe garde džez-fanova koji su ovakvom festivalu, publici i izvođačima prekopotrebni. Njegovo „fotografsko oko“ naumilo je da od ove priče – „Serbian Soul. Bre!“ – napravi „Serbian Jazz. Bre!“ i „Serbian Brain. Bre!“. On je i jedan od retkih optimista koji misle da od svog posla mogu da žive.

Šta reći nakon trodnevnih „muka“ u sali SO Kraljevo. Da su vremenski uslovi bili tako dobri kako su to bili organizatori, učesnici i publika JazzIbar festivala, onda bi ovo „probijanje opne“ bilo neuporedivo prijatnije (na planiranom Trgu Svetog Save). No, ponekad su i sale dobre da pokažu snagu džeza, entuzijazma i dobrih vibracija. Ostaje nam, nakon svega, da ovom festivalu poželimo barem 100. izdanje, i puno sunca, jer šta drugo da poželite u julu, ako ste u Srbiji, odnosno, Kraljevu.