Ko je Serđo Skariolo: Italijan koji ispisuje istoriju španske košarke

Ali se može kao košarkaški trener, tačnije, to je mogao i postao Serđo Skariolo, koji je od šest zlatnih medalja koliko je španski nacionalni tim osvojio u istoriji potpisao čak pet. Poslednju preksinoć kad je „furija“ pobedom protiv Francuske ponovo zasela na krov Evrope.

Godinama je Skariolo potcenjivan, četiri zlata, srebro i dve bronze sa velikih takmičenja koje je osvojio sa braćom Gasol, sa Garahosom i Navarom, sa Rubijem i Rudijem Fernandezom, sa Ljuljom i Ćaćom Rodrigezom, podvodile su se pod ono „to bi mogla i moja baba“. Ili „stručnije“ rečeno: dominantan tim, protokolarni trener.

I onda Serđo u svi znamo kakvoj konkurenciji, potpuno iz senke i ispod radara, sa Pradiljom, Saizom, Dijazom, Briuzelom, Parom, Arostegijem, ali i braćom Ernangomez, vremešnim Rudijem Fernandezom i prvim naturalizovanim Amerikancem u dresu Španije Lorencom Braunom osvoji zlato, svima redom zapuši usta, i bez euforije napusti parket u Berlinu.

Iako je time nadmašio čuvenog Dudu Ivkovića, kojeg je pobedio te 2009. u Poljskoj i sprečio ga da osvoji četvrtu evropsku krunu, a pobedom nad Francuzima izjednačio se sa Stepanom Spandarijanom, nekadašnjim sovjetskim trenerom, a ostao samo iza Aleksandra Gomeljskog, koji je šest puta sa SSSR-om osvajao Evropska prvenstva.

Rođen pre 61 godinu u Breši nije imao igračku karijeru, ali je zato samostalnu trenersku počeo u Pezaru sa kojim je kao 29-godišnjak osvojio titulu prvaka Italije. Radio je kasnije u Fortitudu da bi pre tačno četvrt veka preuzeo Saski Baskoniju, sa njom osvojio Kup Kralja, preporučio se Realu i započeo „osvajanje“ Španije.

Bio je prvak sa Realom, što se smatra „normalnim“, ali nešto kasnije i sa Manresom, što je ravno podvigu. To ga je definitivno preporučilo da preuzme nacionalnu selekciju, što te 2009. nije bilo baš uobičajeno, a čak je i „vređalo“ košarkaški ponos Španaca.

Od tada sve je istorija, osvojio je Evrobaskete 2009. i 2011. godine dok je na Olimpijskim igrama 2012. osvojio srebrnu medalju, nakon poraza od SAD u finalu.

U novembru 2012. je napustio selektorsko mesto, a ponovo ga preuzeo u maju 2015. uzeo zlato na Evropskom 2015. i na Svetskom prvenstvu 2019. kao i bronze na Olimpijskim igrama 2016. i na Evrobasketu 2017.

Poznat po uvek zalizanoj frizuri, zna i kako da u ekipi svaka dlaka bude na svom mestu. Perfektan taktičar, izuzetan motivator, majstor kombinovanih odbrana, a posebno tajminga za njih.

„Možda sam ove godine bio agresivniji, dozvolili su mi da vozim brže, da dodam gas jer igračima nije smetalo. To nisam smeo sa onom generacijom“, izjavio je posle trijumfa u Berlinu.