Šerif spasao Titovo sklonište

Pukovnik Grabovica, ne bez ponosa, demonstrira upotrebljivost svih uređaja, a posebno onih koji su vitalni za ovaj objekat: tri agregata od po 450 kilovata. „Ukoliko bi iz bilo kog razloga nestalo električnog napajanja, u roku od 16 sekundi agregati bi obezbedili normalno snabdevanje objekta strujom. Kada je komandant NATO-a za Bosnu dolazio, pitao me je da li još radi ova skalamerija. Naredio sam vojniku da isključi svetlo i uključi sklopku agregata. Agregati su ruknuli kao nikada do tada, a američki general je poskočio u mestu“, kaže Grabovica. Iz prostorije sa agregatima ulazi se kroz mali otvor do ventilatora čiju pouzdanost naš vodič takođe testira. Stvarno, ventilator ogromne snage baca kosu na sve strane, bez obzira što mu je možda i 40 godina. Slično je i sa ostalim potrepštinama koje su možda još jedini materijalni ostatak nekadašnje jugoslovenske civilizacije. U sasvim pristojno opremljenim toaletima nalaze se sapuni čuvene marke „havai“ s kraja osamdesetih, a toalet papir je proizveden u Banjaluci i na njemu piše „Made in Yugoslavia“. Sve što se nalazi unutar objekta prekriveno je debelom najlonskom folijom kako bi predmeti bili zaštićeni.

Ulaz u deo koji je lični Titov kabinet jeste već na prvi pogled uočljiv – luksuzniji je, sa dosta drveta, foteljama koje imaju plavi i braon štof i nekoliko kontrolnih mesta za stražare. Predsednikov kabinet nalazi se na dva nivoa. Na gornjem do kojeg se stiže stepenicama je radna soba, prostorija za prijem sa osam fotelja, njegova i Jovankina spavaća soba, zajedničko kupatilo. U spavaćoj sobi nalazi se toaletno ogledalo sa stolom i stolicama. Umesto toalete, danas se na tom stočiću iz ko zna kojih razloga, nalaze banknote iz poslednjeg perioda Jugoslavija sa ciframa koje svedoče o tadašnjoj inflaciji. Desno od njih nalaze se sobe namenjene Titu i najvišem državnom vrhu, a tu su i radne prostorije od kojih svaka ima i čekaonicu. Titov kabinet povezan je sa njegovom spavaćom sobom hodnikom koji je takođe u obliku potkovice. Iza predsedničkog bloka nalaze se prostorije za čuvanje ratnih planova. Njihova vrata su još zapečaćena, a otvaranje je predviđeno samo u slučaju ratnog stanja. Ovaj podzemni objekat mogao je i da ne bude dostupan današnjoj publici kao uverljivi svedok hladnoratovske atmosfere i njenih formi u bivšoj Jugoslaviji. General Milutin Kukanjac, tadašnji zapovjednik 7. armijske oblasti JNA, naredio je u noći između 7. i 8. maja 1992. godine da se uništi objekat. Trebalo je aktivirati 4.500 kilograma trotila koji je već bio postavljen u bunkeru i ulazi u ovo sklonište bili bi zauvek pokopani.

„Kao rukovodilac objekta otišao sam na Koran na Pale, uzeo eksploziv i postavio ga na strateške tačke u objektu. Prilikom napada Teritorijalne odbrane na kompletan vojni kompleks u Ljutoj svi članovi JNA su se sklonili u bunker. Kroz jedan od tajnih izlaza trebali smo se evakuirati i sa okolnih brda aktivirati eksploziv. Prilikom paničnog povlačenja uspeo sam da pokidam žice kojim je trebao biti aktiviran eksploziv tako da ništa nije odletjelo u vazduh“, kaže Grabovica navodeći da, osim njemu, u spašavanju objekta velike zasluge pripadaju i Rajku Andriću, radniku na održavanju koji je bio potčinjen Grabovici.

Iako izgleda da je demontiranje eksploziva bilo jednostavno, Šerif tvrdi da i u najvećim špijunskim filmovima nije vidio ono što je on proživljavao u aprilu i maju 1992. godine.

„Iako u 13 godina nikad nisam otkrio postojanje objekta, tih mesec dana sam živeo kao Džems Bond. Oficiri s kojima sam radio u skloništu smatrali su me odanim idealima i komandama JNA. U Konjicu su me, pak, smatrali za najvećeg izdajnika BiH. Ja sam u međuvremenu tajno došao u Sarajevo i stavio se na raspolaganje vodećim ljudima Teritorijalne odbrane koji su mi savetovali da im se pridružim. Kada sam im dao male naznake kakva je vrednost u mojim rukama, nisu mogli da poveruju. Ostavili su me u skloništu i tih mesec dana igrao sam dvostruku igru koja se završila sretno po sve, priča Grabovica u kojeg ni nakon rastanka i spašavanja objekta oficiri JNA i nadređeni ni u jednom momentu nisu posumnjali.

„Verovali su mi bezrezervno i mislim da ih nisam izneverio. Nikada ne bih ugrozio njihove živote. Ali i pored zapovijedi nisam mogao uništiti mjesto gde sam proveo najbolje godine života i trud više generacija zbog naredbe suludih glavešina“, priča Grabovica.

Kada je počeo rat, Armija Bosne i Hercegovine ga je imenovala za zapovednika objekta. Grabovica tvrdi da je nakon spašavanja bunkera od JNA u ratu svakodnevno spašavao objekt od manjih katastrofa.

– Užas. Svako je hteo ovo da razgrabi i da nešto uzme. Dođe mi lokalni zapovjednik i kaže hoću Titov sto u svoju kancelariju, neko drugi traži agregat i tako unedogled. Tako je 1999. stiglo naređenje da se sav nameštaj iznese iz skloništa, što je i učinjeno.

Kada je igrom slučaja rođeni brat Šerifa Grabovice 2004. postao načelnik Generealštaba Armije BiH, prva naredba koju je potpisao bila je da se sav izneti nameštaj vrati u sklonište. Lično je Šerif išao po jedinicama i skupljao delove rasutog nameštaja. „Nešto nije nađeno, ali 80 odsto je ponovo vraćeno. Čitao sam da je De Golova stolica prodata na aukciji za desetine hiljada evra, pa sam siguran da ni Titova ne bi koštala manje. Srećom, sve se preguralo i Rajko i ja smo ponosni da smo časno čuvali što nam je povereno i predali objekt građanima Bosne i Hercegovine“, kaže Grabovica. Nastaviće se

Vremenska mašina za savremenu umetnost

Danas ovaj objekat traži način na koji će biti korisno upotrebljen. On će u maju 2011. biti mesto gde će se organizovati Međunarodno bijenale savremene umetnosti. Organizatori su mu Centar za kulturnu dekontaminaciju i Bijenale savremene umetnosti iz Sarajeva. Njihova ideja je da bunker u Konjicu postane „vremenska mašina“ koja će omogućiti putovanje u prošlost i budućnost. Oni su bili i organizatori ove posete bunkeru za učesnike okruglog stola „Hladni rat, prošlost, sadašnjost i budućnost“ i koji je održan u Sarajevu i Mostaru. Na njemu su se pojavili i neki od vodećih ljudi bivše Jugoslavije, poput njenog prvog čoveka Raifa Dizdarevića i poslednjeg ministra spoljnih poslova Budimira Lončara. Ni jedan, ni drugi, naravno, nisu ni znali, a još manje imali priliku da se upoznaju za vreme svog mandata sa mestom odakle bi vodili eventualni rat da je on počeo u to vreme.