Serž Bramerc: Vučića neće iznenaditi moja kritika

–  U tim područjima, saradnja se i dalje odvija. S druge strane, tačno je da je, iako je Srbija usvojila Akcioni plan za poglavlje 23 i Nacionalnu strategiju za ratne zločine, u praksi je do sada malo toga napravljeno. To ilustruje činjenica da nije imenovan glavni tužilac za ratne zločine. To što se strategija ne sprovodi postavlja legitimno pitanje da li Vlada zaista želi nepristrasnu i nezavisnu pravdu za ratne zločine u Srbiji – kaže Serž Bramerc, glavni tužilac Haškog tribunala, odgovarajući na pitanje Danasa da li time što nema tužioca za ratne zločine duže od godinu dana vlast pokazuje svoj stav prema ratnim zločinima.

* Kritikovali ste Srbiju u Savetu bezbednosti UN zbog toga što „Srbija nastavlja da ignoriše i krši svoje pravne obaveze da sarađuje s Tribunalom“ u slučaju troje odbeglih radikala – Vjerice Radete, Petra Jojića i Jove Ostojića. Ima li pomaka u tom slučaju?

– Ne, nema napretka i Srbija sada već dve godine ne sarađuje s Tribunalom u ovom predmetu. To je ono što su sudije Tribunala zaključile, i zašto je predsednik Tribunala Srbiju prijavio Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Kako ta situacija i dalje traje, postavljaju se neka ozbiljna pitanja o predanosti Srbije vladavini zakona, njenim međunarodnim obavezama i pravdi za ratne zločine. Teško je videti logiku u tome da Srbija, s jedne strane, želi da dostigne evropske standarde, uključujući standarde na polju pravosuđa i vladavine zakona, a da s druge strane odbija da ispunjava svoje međunarodne pravne obaveze.

* Šta vam premijer Vučić kaže kada se sretnete i pitate ga zašto se radikali ne izručuju ili zašto nema tužioca za ratne zločine?

– Imam dobru i profesionalnu interakciju s premijerom i njegovim kabinetom. Uvek iskreno i otvoreno razgovaramo, tako da premijer neće biti iznenađen kad pročita moju kritiku.

* Da li očekujete da će SB UN kazniti Srbiju zbog nesaradnje sa Tribunalom zbog neizručenja radikala i na koji način?

– Ovde se ne radi o tome da se Srbija kazni. Kada ljudi počine zločine, moraju odgovarati bez obzira na to koliko bili moćni, kakav politički uticaj imali ili kojoj grupi pripadali. Na taj način se svaki građanin neke zemlje štiti zakonom. Zato se nadam da će srpska Vlada izabrati put saradnje i zakona, u interesu pravde i odgovornosti.

* Svojevremeno smo razgovarali o takozvanom „pozitivnom pritisku“ koji kao glavni tužilac morate da izvršite na vlade zemalja koje neće da sarađuju. Da li je danas uopšte moguća politika uslovljavanja i kako to izgleda kad razgovarate sa zvaničnicima iza zatvorenih vrata?

– Današnje mišljenje Brisela je manje usredsređeno na uslovljavanje, a više na integraciju. Kada se radi o integraciji, može se argumentovati da će očekivanja biti mnogo veća nego što su bila u prošlosti. Saradnja s Tribunalom nije više jedini cilj. Sada će se meriti i ocenjivati unutrašnja praksa i institucije Srbije. Srbija će trebati da dokaže da ima jak nezavisan pravni poredak u skladu sa zakonima i standardima EU. Moraće pokazati da deli zajedničke vrednosti EU.

* Kad smo pre dve godine razgovarali u Hagu u vašoj kancelariji rekli ste da „bez utvrđivanja odgovornosti pomirenje nema šansu“ i da „društvo mora da prihvati da su neki njegovi pripadnici radili nešto što je pogrešno“. U poslednje dve godine odnosi Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine političari su doveli do usijanja upravo negiranjem da su njihove države učestvovale u zločinima. Kako vam sada izgleda mogućnost pomirenja u regionu?

– Neupitno je da političari i javne ličnosti u celom regionu stvaraju napetost i nepoverenje. Situacija je takva da sam bio prisiljen da dam nekoliko javnih komentara. Ono što regionu treba su odgovorni političari za koje su prioriteti istina, pravda i žrtve. Nažalost, sada često izgleda da je politički prioritet nekažnjavanje. I dalje verujem da je pomirenje osnovno i da su krivična odgovornost i prihvatanje istine o prošlosti potrebni uslovi za pomirenje. A i dalje se nadam da će, dugoročno gledano, doći do pomirenja u regionu. Sadašnja situacija ne izgleda održivo – teško je zamisliti da neka zemlja u regionu bude ekonomski uspešna i društveno stabilna u budućnosti uz takvu vrstu napetosti i nepoverenja među bliskim susedima.

* Mislite li da će zatvaranje Tribunala krajem 2017. značiti i kraj dostizanja pravde za žrtve zločina?

– Apsolutno ne. Zatvaranje Tribunala označiće tranziciju, a ne kraj. Nacionalni sudovi već imaju odgovornost da nastave rad Tribunala i da obezbede da više počinilaca bude procesuirano za zločine koje su počinili. Ima još na stotine slučajeva koje treba procesuirati, tako da će se proces pravde za ratne zločine u regionu nastaviti u doglednoj budućnosti. U isto vreme, Mehanizam za međunarodne krivične sudove (MMKS) će preuzeti dužnosti Tribunala, a jedna od najvažnijih će da bude davanje pomoći nacionalnim sudovima koji se bave krivičnim gonjenjem za ratne zločine. MMKS će da nastavi predavanje dokaza koje je prikupio Tribunal kao i naših iskustava i onoga što smo naučili.

* Često se govori o nemoći međunarodne pravde, odnosno da velike sile ignorišu međunarodno pravo i čine ratne zločine ali kada to urade manje nacije onda insistiraju na poštovanju međunarodnog prava. Afričke zemlje su počele da se povlače iz Međunarodnog krivičnog suda (ICC) kao i Amerika i Rusija. Da li to narušava sistem međunarodnog prava i bezbednosti?

– Međunarodni krivični sud je važna institucija i ja se nadam da će joj se još zemalja pridružiti tako da postane zaista univerzalna. Trenutno je situacija s ICC-ijem teška, ali to nije neočekivano za instituciju koja je još mlada i koja mora da se bavi oružanim sukobima za koje politička rešenja još nisu pronađena. Ono što odbijam su argumenti da nekažnjavanje u jednoj zemlji opravdava nekažnjavanje u nekoj drugoj zemlji. Ako je pravda danas nesavršena, to znači da nam treba više pravde, a ne manje. Nemoguće je da se prihvati da niko ne bi trebao dobiti pravdu zato što je neke žrtve ne dobivaju.

Medijski progon nevladinih organizacija

* Šta mislite o medijskom progonu medija bliskih vlasti kojem su u Srbiji izložene nevladine organizacije, posebno Nataša Kandić, koje se zalažu za procesuiranje ratnih zločina?

– Neću komentarisati konkretne organizacije ni pojedince. Ali ono što mogu reći je da su vitalne i nezavisne organizacije civilnog društva važan deo demokratskih i liberalnih zemalja. Identifikujući pitanja o kojima se ne razgovara i pozivajući odgovorne vlasti na odgovornost, organizacije civilnog društva daju pozitivan doprinos, a u isto vreme pomažu vladi da bolje ispuni svoje obaveze. Organizacije civilnog društva u Srbiji su uvek bile najjači glasovi u korist pravde za ratne zločine, čak i kada to uključuje veliki lični rizik. NJihov je rad neprocenjiv i treba da se nastavi.

Odnos sa novinarima

* Kada smo radili intervju u Hagu moram priznati da sam bio iznenađen što niste želeli da bude prisutan niko od ljudi iz medijskog odeljenja, pošto obično visoki zvaničnici vuku sa sobom bulumentu saradnika koji ograničavaju novinare. Niste čak ni tražili autorizaciju što je uobičajen postupak… Otkud takav odnos prema novinarima?

– To je moj pristup radu s novinarima. Nemam izbora nego da verujem da će u svojim člancima tačno reflektovati značenje onoga što kažem. Nikada se ne može dovoljno naglasiti da novinari imaju važnu i pozitivnu ulogu kada tačno izveštavaju o činjenicama. Ali oni mogu imati i veoma negativnu ulogu kada iskrivljuju informacije ili kada proguravaju teme koje nekome pogoduju.