Šest decenija najmoćnijeg vojno-političkog saveza u istoriji

Ovaj jubilarni „susret na vrhu“ biće, međutim, za pamćenje. Naime, na 59. samitu Severnoatlantske alijanse, održanom od 2. do 4. aprila prošle godine u Bukureštu, Francuska i Nemačka predložile su da se 60. jubilarni NATO-samit održi kroz godinu dana na francusko-nemačkoj granici, u Strazburu i Kelu, što je i prihvaćeno. Tako se prvi put dva grada iz dve države, povezana inače „Evropskim mostom“, pojavljuju kao organizatori jednog „NATO susreta na vrhu“. Istina, na nemačkoj strani se, u međuvremenu, kao „domaćin“ pojavio i Baden-Baden, čuvena banja na jugu Nemačke.

ISCRPLJUJUĆA TRKA U NAORUŽANJU

Šta god se u svetu i kod nas o tome mislilo, ovaj savez se od samog početka podrazumevao i kao „odbrambeni savez“ i kao „vrednosna zajednica slobodnih demokratskih država“. U stvarnosti je, naravno, determinisao trku u naoružanju, u kojoj nisu zaostajali ni Sovjeti, sve dok se SSSR nije obrušila iznutra, između ostalog, i zbog iscrpljujuće trke u naoružanju.

U preambuli osnivačkog ugovora NATO, kaže se, inače, „Potpisnice ugovora potvrđuju iznova svoju veru u ciljeve i principe Statuta UN, kao i svoju želju da žive u miru sa svim narodima i vladama. Odlučne su, međutim, da brane slobodu, zajedničko nasleđe i civilizaciju svojih naroda, zasnovane na principima demokratije, slobode ličnosti i vladavini prava“.

NATO je pre 60 godina osnovan u prvom redu zbog iskrslih velikih napetosti među dojučerašnjim zemljama „saveznicama“ – silama pobednicama u Drugom svetskom ratu, odnosno, stvarnih ili umišljenih ideološko-političkih i vojnih pretnji, koje su dolazile iz pravca bivšeg SSSR. U Alijansi su od početka bile, pored SAD i Kanade, i zapadnoevropske države – Velika Britanija, Francuska, Holandija, Belgija, Italija, Danska, Luksemburg, Norveška, Island i Portugal. Grčka i Turska pristupile su naknadno, 1952, a Španija 1982. godine. Pariskim ugovorima iz 1955, omogućeno je da u NATO uđe i SR Nemačke. Dodajmo i da je Francuska istupila iz vojnih struktura NATO 1966, ali je ostala prisutna u njemu s neograničenim pravima u političkoj oblasti.

Nakon „pada gvozdene zavese“ 1989, dolazi do krupnih promena u istočnoj Evropi, nakon čega je usledio prijem 10 novih zemalja u EU 2004, a pet godina kasnije i u NATO. Među njima je bila i Slovenija, prva zemlja bivše SFRJ koja je postala članica i EU i NATO. Ova organizacija delovala je neposredno nakon „pada Zida“ i ujedinjenja Nemačke, ponudivši zainteresovanim istočnoevropskim zemljama tzv. partnerstvo za mir. Deset godina kasnije, članice NATO postaju, posredstvom tog programa, i Hrvatska i Albanija, iako nisu još članice EU. Ostale zemlje bivše SFRJ, još uvek su u tom pretpristupnom programu za prijem u NATO.

NATO, EU I RUSKA FEDERACIJA

Prošlogodišnji „NATO susret na vrhu“ u Bukureštu, upamćen je najviše po oproštaju Džordža V. Buša, ali i po tomu što je Francuska izrazila spremnost da se „u NATO ubuduće i oružano više angažuje“, a ne samo politički. „Francuska želi u središte saveza“, najavio je Sarkozi u Bukureštu skorašnji povratak svoje zemlje u puno članstvo NATO. Francuska se zaista, nakon više od četiri decenije tzv. politike distance, ovih dana i formalno vratila u punopravno članstvo NATO.

Sarkozi je u Bukureštu najavio da će Francuska i u Avganistanu povećati broj svojih vojnika, na ukupno 2.300, kako bi se rasteretili Amerikanci i Kanađani u istočnom delu zemlje. Ta nesrećna zemlja je i bila u središtu diskusija u Bukureštu. U Avganistanu se većbori 47.000 vojnika, u okviru ISAF, iz 40 država, dakle, ne samo iz 26 NATO-članica.

Po pravilu, inače, skupovi ovog ranga, razmatraju strategijske koncepte i odlučuju o proširenju, pa je tako bilo i 2008, Hrvatska i Albanija, naime, pozvane su da se tokom 2009. pridruže Alijansi. Sličnu pozivnicu dobiće i Makedonija, čim reši spor oko svojeg imena s Grčkom, rečeno je tada, ali ne i Ukrajina i Gruzija, ma koliko je Buš za njih tih dana otvoreno lobirao. Te dve zemlje u Bukureštu nisu dobile ni „zeleno svetlo“ za „Membership Action Plan“ (MAP), pripremni stepen za članstvo u NATO, većsu im samo ostavljena „odškrinuta vrata“ za prijem u budućnosti.

Središte prošlogodišnjih diskusija u Bukureštu činili su sporovi o budućnosti NATO, posebno njegovih misija u Avganistanu, pa i na Kosovu. „Upravo takve misije isprobavaju čvrstinu saveza i pokazuju se kao pogonsko gorivo za trajnost i daljnji razvoj ove alijanse“, komentarisano je u službenom Berlinu. Nemačka, inače, zagovara strategiju umreženja vojnog i civilnog angažmana NATO, svuda pa i u Avganistanu i na Kosovu. Merkelova je i u Bukureštu pominjala takvu formulu – „Nema civilne izgradnje bez bezbednosti, ali, takođe, ni bezbednostii bez civilne izgradnje“.

U Bukureštu su službeno usvojena dva dokumenta. U jednom se javno govorilo o dugoročnoj pomoći Avganistanu, a u drugom se „tajno“ i poverljivo mucalo o „izlaznoj strategiji“, to jest napuštanju Avganistana, ukoliko previše zagusti. O „izlaznoj strategiji“ je, opet, u javnost procurilo tek toliko da bi avganistanska vojska i policija trebalo stepenasto da jačaju, kako bi ISAF uopšte mogao da počne sa povlačenjem.

Uprkos ruskom protivljenju razmeštanju radarskih sistema u Češkoj, i deset protivraketnih sistema u Poljskoj, NATO je na kraju prihvatio opasnu igru odlazećeg američkog predsednika, pa Buš, makar po ovom pitanju, može da se oseća pobednikom u Bukureštu. Druge članice i nisu imale izbora, pa su se lagano navikavale na ovu američku egzibiciju, da bi se na kraju (ne)voljno složili s američkim planovima u istočnoj Evropi. NATO je, doduše, otišao i korak dalje, kada je odlučio da umreži američke raketne sisteme s vlastitim, uprkos ruskom protivljenju i najavi usmeravanja svojih raketa na ciljeve u Evropi. O tome nije, međutim, sve rečeno.

NATO nije usmeren ni protiv koga, pogotovo ne protivu Rusije – pokušala je u Bukureštu, na svoj pomirljivi način, da ublaži ovu problematičnu odluku, Angela Merkel – Rusija je naš partner. Kao aspirin Rusima za ovu NATO-provokaciju poslužio je zatim pritisak na Buša da se saglasi da snabdevanje NATO-trupa u Avganistanu može da ide i preko Rusije. Američki odbrambeni antiraketni kišobran trebalo bi da bude gotov tek 2013, do kada Poljaci treba da osiguraju lokacije za 10 američkih raketnih sistema, a Česi radarska postrojenja na svojoj teritoriji. SAD su, opet, ponudile Rusima da i njihovi inspektori kontrolišu ova postrojenja, navodno u funkciji odbrane od „nesigurnih država“ i terorizma.

Ovu „radarsko-raketnu epizodu“ moguće je, svakako, posmatrati i opuštenije, kao bilateralnu američku stvar s određenom članicom NATO, a ne problemom celog NATO, sugerisao je bivši Brantov savetnik Egon Bar. U svakom slučaju, to će biti veliki kamen spoticanja i za novog američkog predsednika Baraka Huseina Obamu. Ne bi se trebalo, međutim, iznenaditi ukoliko po ovom pitanju bude uskoro postignut obostrano prihvatljiv kompromis, i za Moskvu i za Vašington.

Podsetimo, u Bukureštu se i Putin opraštao zadnjeg dana „samita“ u ulozi ruskog predsednika, u pomirljivom tonu, ali nije propustio da stavi do znanja da su svi ovakvi planovi, uključujući načelna obećanja Ukrajini i Gruziji o prijemu u NATO, čista provokacija. Putin i Buš, dvojica „rođene braće“ po razumevanju geopolitike, biznisa i moći, sastali su se nakon Bukurešta, sledećeg vikenda i u Sočiju. Odlazeći američki predsednik, za svoj oproštaj od „nove Evrope“ izabrao je, kasnije, zemlje poput Ukrajine i Hrvatske, retke države u kojima je dobrodošao. To potvrđuje i pretpostavku da tajni američki grad – Bondstil na Kosovu – neće ostati jedino američko utvrđenje na Balkanu. Rečje, u suštini, o američkom pariranju probuđenoj Rusiji. Ili beše obrnuto, jer i Rusija pokušava da učini to isto u svom okruženju i na Balkanu, ali preko Srbije. Od ovakvih igara velikih sila bi – kao i često u istoriji – jednog dana glava mogla da zaboli upravo ljude u zemljama Zapadnog Balkana.

Konačno, i Rusija je bila u središtu javnih i tajnih razgovora u Bukureštu, upravo zato što se po čitavom nizu pitanja, makar javno, konfrontirala Bušovom agresivnom kursu približavanja NATO i američkih vojnih potencijala njenim granicama. Bez Rusije se, međutim, ne može zamisliti „mir u kući“, što dobro znaju i Nemci i drugi Evropljani, pa su se iza kulisa, a i otvoreno, suprotstavili Bušovom vrbovanju za hitni prijem Ukrajine i Gruzije u MAP. Tako je Buš u Bukureštu, de facto, doživeo diplomatsi šamar po tom pitanju, i to od najvernijih američkih saveznika u NATO.

U ZNAKU FRANCUSKOG POVRATKA U NATO

Ali, vratimo se u sadašnjost. U Baden-Badenu će se 3. aprila okupiti najviši politički i vojni predstavnici 26 dosadašnjih članica NATO, kao i predstavnici Hrvatske i Albanije, čiji će prijem u NATO biti ozvaničen tokom ovih svečanosti. Umesto Buša skupu će prisustvovati, naravno, Obama. Rođendanske svečanosti NATO u Baden-Badenu počeće prigodnim kulturno-umetničkim programom, a nastaviće se tzv. radnom večerom, kojoj će prisustvovati samo šefovi država i vlada, ministri spoljnih poslova i odbrane 28 zemalja-članica, kao i specijalni gosti. Većtu će početi prvi razgovori o bezbenosnim temama i budućnosti NATO. Sledećeg dana nastavlja se s rođendansko-radnim programom i u Strazburu i Kelu. U centru pažnje drugog dana biće svečana sednica Sevrnoatlantskog saveta, najvišeg organa u NATO, koji čine šefovi država i/ili vlada zemalja-članica.

Ovakav skup neće, naravno, proći bez velikih protesta, koje su većnajavile razne i brojne levičarske i antiglobalističke organizacije, koje su, između ostalog, najavile blokade saobraćajnica. Organizatori su, opet, zbog bezbednosti, većodlučili da između Kela i Strazbura, u vreme NATO svečanosti, neće biti vozova.

Iako očekivana, odluka francuskog predsednika o povratku Francuske u NATO i u vojnom pogledu, potisnula je sve druge kontroverze i očekivanja od tzv. nove strategije NATO-a, barem u periodu neposredno uoči održavanja 60. samita NATO. U senci su i zakulisne igre oko izbora budućeg „genseka“ NATO. Uzgred, najveće šanse za visoku funkciju generalnog sekretara, zasad ima danski premijer Rasmusen, jer su iza njega stali Amerikanci, koliko god se Turci tome protivili.

„Usamljena nacija je nacija bez uticaja“, precizirao je Sarkozi nedavno, prilikom saopštenja odluke o povratku u NATO. Po njemu, Francuska ovim činom samo učvršćuje svoj rastući uticaj u NATO, koji proizilazi iz činjenice da je većčetvrta zemlja-snabdevačNATO-trupa, kao i da veći učesnica vojnih misija na Kosovu, u Bosni i Hercegovini i u Avganistanu. Otpor ovoj odluci u samoj Francuskoj bio je, međutim, vrlo veliki i protezao se od krajnjeg levog do krajnjeg desnog političkog spektra. Dodajmo da je u protekle 43 godine, koliko je bila van NATO, Francuska postala važna atomska sila i spoljnopolitčki faktor nezavisan od SAD, pa je kao takva odlučujuće delovala u pravcu, zasad tek stidljive samoemancipacije Evropske unije, u odnosu na SAD. Francuska želi takva da ostane i ubuduće. Niko Francuskoj ne može da naređuje, rekao je njen premijer Fransoa Fijon u Nacionalnoj skupštini, 17. marta ove godine, kada je potvrđivana predsednička odluka o povratku u NATO. A, nakon povratka u NATO, Francuska namerava da reformiše ovaj vojni savez i u njemu ima više uticaja, obrazložio je Fijon u Nacionalnoj skupštini. „Želimo da aktualne strukture olakšamo i pojednostavimo“, precizirao je on. „Od Atlantika do Urala, moramo ponovo da definišemo bezbednosni paket“, poručio je Fijon, dodajući da Francuska i njen nemački partner veruju u neophodnost respektovanja Rusije.

Za poverenje Vladi, po ovom pitanju, tog 17. marta glasalo je 329 poslanika Nacionalne skupštine, a protiv je bilo njih 238.

Nastavlja se