„Nastavnici i roditelji preplašeni, vidimo problem i tamo gde ga nema“: Šta se promenilo za pola godine od tragedije u „Ribnikaru“?

Šest meseci kasnije, škole u Srbiji su iste kao što su i bile pre tog tragičnog događaja, ali uz izraženije strahove nastavnika, školskih psihologa i pedagoga i đačkih roditelja.

Obećanja države da će preduzeti opsežne mere kako bi se stalo na put nasilju u obrazovnim ustanovama svele su se na izmene nekoliko prosvetnih zakona (usvojene tik pred raspuštanje parlamenta), koje nisu bile inicirane „Ribnikarom“, već prevashodno slučajem izmaknute stolice profesorki Tehničke škole u Trsteniku pre godinu dana.

Struka je, prema rečima ministarke prosvete Slavice Đukić Dejanović, ušla i Vladu i škole i počela da diktira neka pravila prevencije kako se slično nikad više ne bi dogodilo dok Aleksandar Markov, predsednik Foruma beogradskih gimnazija, smatra da se u školama posle 3. maja nije promenilo ništa osim što češće viđaju policajce.

– Ranije su policajci bili raspoređeni na veći broj škola pa smo ih sretali jednom do dva puta nedeljno, sada su tu svaki dan. A da li škola postala bezbednije mesto, nisam siguran. Lično se ni ranije nisam osećao ugroženo, verovao sam da je škola najbezbednije mesto. I kada pošaljem svoje dete, smatrao sam da je stiglo u bezbedno okruženje – kaže Markov.

On priznaje da mu prođe kroz glavu pitanje da li bi nešto slično „Ribnikaru“ moglo da se ponovi, pogotovo kad je učenik nezadovoljan ocenom ili kad vidi neko nezadovoljstvo đaka.

Ipak, smatra da škole nisu bezbednije nego što su bile.

– Samo prisustvo policajaca može da deluje psihološki nego što realno pruža veću sigurnost, pogotovo kad je reč o školama sa velikim brojem učenika. Ono što pored žrtava tragedije dodatno pogoršava situaciju i izaziva gorak ukus je obrazac ponašanja koji može da se kopira. Uvek će postojati bojazan da bi nešto takvo moglo ponovo da se desi i to je ono što nas sve brine – kaže Markov uz opasku da niti je očekivao da nešto krupno u školama može da se promeni, niti se promenilo.

Psihološkinja Marina Nadejin Simić nije optimista.

– Nemam utisak da smo u školama napredovali. Ministarstvo radi na nekom pravilniku, prave se edukacije za nastavnike, pokušava se sa radionicama. Prve dve nedelje na početku školske godine smo se družili sa učenicima, ali to nije posao koji može jednokratno da se završi. Posle te dve nedelje smo upali u školsku rutinu i sad su deca izbezumljena jer se bliži tromesečje – ističe naša sagovornica.

Ona kaže da je u kontaktu sa velikim brojem nastavnika i stručnih saradnika i ima utisak da je situacija u školama, odnosu na period pre 3. maja, za nijansu lošija.

– Nastavnici i stručni saradnici su jako uplašeni, roditelji su uplašeni, a s druge strane nemamo adekvatnu podršku. To govorim s aspekta prosvetnog radnika. Velika je odgovornost na nama, a nemamo adekvatnu podršku od nadležnog ministarstva, ni od ostalih resora. Imate u glavi užas koji se desio, treba da radite sa decom i svi su preplašeni, mi i roditelji nekada vidimo problem i tamo gde ga nema – navodi Nadejin Simić.

Ministarstvo prosvete je uoči ove školske godine izmenilo pravilnike o finansiranju osnovnih i srednjih škola čime je povećan broj stručnih saradnika.

Ministarka prosvete je nedavno rekla da će 270 novih psihologa i pedagoga početi da radi u u ovoj školskoj godini i da svaka škola ima bar pedagoga ili psihologa ili oba stručna saradnika.

Na pitanje da li osećaju promene, Marina Nadejin Simić odgovara odrično.

– Imamo informacije da su tu i tamo angažovani novi stručni saradnici, ali se promena ne oseća – kaže ona.

Nadejin Simić, koja je angažovana i u Psihosocijalnom savetovalište za decu, mlade, roditelje i nastavnike u Dečjem kulturnom centru, navodi da im se javlja puno klijenata, ali da je brine što je relativno malo dece iz škole „Vladislav Ribnikar“.

Kaže da je broj dece iz te škole koja im se javljaju za pomoć manji od očekivanog i da je dobro ukoliko su na nekoj drugoj strani potražila stručnu pomoć.

– Primećujem da generalno u populaciji ima dosta potrebe za pružanjem psihosocijalne pomoći. Javljaju nam se i stariji, ja najviše kontakata imam sa studentima. Neki su se javljali nezavisno od „Ribnikara“, a imamo i slučajeve da je taj događaj samo pokrenuo u njima nešto što ranije nije „prorađeno“ – kaže sagovornica Danasa.

Izmene seta prosvetnih zakona bi, prema rečima nadležnih, trebalo da obezbede efikasnije postupanje u slučajevima nasilja u ustanovama obrazovanja i vaspitanja.

Nakon tragičnih majskih događaja u predložene izmene zakona su dodata neka rešenja o kojima nije bilo govora na prethodno završenoj javnoj raspravi.

– Kada imate iskrenu nameru i kada postoji volja države onda treba da postoji šira javna rasprava. A kada se set zakona usvaja bukvalno pred raspuštanje parlamenta i kada se više razmišlja o izborima nego o zakonima koji se usvajaju, to ne uliva sigurnost da se želi nešto promeniti. S druge strane, možete imati i najbolji zakon, ali ako se ne primeni u praksi on ostaje mrtvo slovo na papiru. I pre „Ribnikara“ su postojale zakonske odredbe kojima su učenici za nedolično ponašanje mogli biti kažnjeni, ali se u praksi često dešavalo da se iz raznih razloga njihovi postupci prikrivaju od strane onih koji treba da primene zakone – kaže Markov.

O tome kako šest meseci posle masovnog ubistva izgleda školski život u vračarskoj osmoletki koja je bila poprište zločina, zaposleni u toj školi ne žele javno da govore.

Škola je nedavno dobila novu v.d. direktorku iz kolektiva koja ima podršku Saveta roditelja.

Tema koja je i dalje aktuelna je izgradnja memorijalnog centra oko čega su se podelili roditelji, iako neki od njih tvrde da to nije tačno.

Poslednji razgovori sa zvaničnim predstavnicima roditelja vođeni su pre više od mesec dana, kada im je rečeno da se strpe.

Njihov zahtev da se prvi i drugi sprat u delu objekta u koji se ulazi iz Ulice kralja Milutina budu otvoreni za održavanje nastave i dalje stoji.

Stoji i potreba da se nezapamćen zločin ne zaboravi i da memorijalni centar bude mesto sećanja.

Ministarka prosvete je pre nekoliko dana najavila formiranje tima stručnjaka koji bi sa roditeljima ubijene dece razgovarao o idejnom rešenju za memorijalni centar u delu škole.