Šest puta šta

Tamo treba da sačekam prevoz za Sarajevo. Ponoćni polazak. Nalazim se sa Bojanom Krivokapićem, sudaramo se takoreći ispred Autobuske stanice, bez da smo se čuli tog dana. Bojan leti sa radionice pisanja, spustio se niz Bulevar oslobođenja i sada je tu, sada smo oboje tu. Sedamo, kombi prevoz, kolena mi sad nisu dobro. Starimo, pomislim, pa brzo bacim tu misao na pločnik stanice kao pikavac. Trebalo bi da prestanem da pušim. Trebalo bi da prestanem da počinjem misaoni tok negativnim asocijacijama. ‘ebo kolena, praviću se da to nisu moja kolena. Krenuli smo, Bojan i ja razgovaramo o statusu slobodnog umetnika, na granici pitaju Bojana:

– Šta ste vi? Bojan im odgovora: slobodni umetnik. Kaže mi, sada sam to prvi put izgovorio. Mene ništa ne pitaju, žene ništa ne pitaju.

Subota, 17. februar

Sarajevski otvoreni centar organizuje Queer čitanje za zajednicu, učestvujemo Bojan i ja, program vode naše koleginice Lamija i Lejla. Sada smo svi tu, Lejla, Lamija, Bojan i ja. U današnjem broju „Vremena“ Teofil Pančić naziva nas „redboksovcima“, redbox poetika. Objavili smo debitantske romane u ediciji „Zvijezde“ za izdavačku kuću RedBox. I sada gostujemo sa tim „tinejdžerskim ispovestima“ što reče neko iz zajednice. „Dobro veče, zajednico!“. Lejla i Lamija maestralno su osmislile književno veče. Red izbeglice, red queer detinjstvo, red (ne)mogućnost ljubavi. Tako i čitamo, tim redosledom. Hiljade osmeha, suza, ćutanja naglas, novih lica. Svega. Svega. Svega. Ovo je prvi put da sam u Sarajevu u ovo doba godine a da je sunčano, uvek magla, uvek kiša, uvek sneg. Puno toga je prvi put. Ima nešto što nije. Stižemo zorom, hotel otvaraju u sedam. Sedamo na kafu. Bojanu se spava, duša mu spava, meni ne, ja nisam držala radionicu pisanja do 22 sata prethodno veče. Bojan se seti da je baš 17. februara, na današnji dan, pre šest godine održana, i to ovde u Sarajevu, promocija moje prve knjige, zbirke priča „Zlatni metak“, i govorili smo Bojan i ja. Nema slučajnosti, svemir se postarao za nas. Šest godina. Bacamo asocijacije, i Bojan i ja. Ove godine trebalo bi da izađe drugo izdanje Bojanove prve zbirke priča „Trči Lilit, zapinju demoni“ i moje „Zlatni metak“, obe nagrađene „Đurom“, zato su i štampane. Danas mladi/e nemaju gde objaviti prvu knjigu osim ako im rukopis ne pobedi na nekom konkursu, to je početna pozicija većine nas. I Lejle, i Lamije. Dok sedimo i čitamo odlomke, osećam zajedništvo, uspeli smo. Nešto smo napravili. Nešto se dešava.

Nedelja, 18. februar

Lejla i Naida me voze na bus, povratak u Novi Sad, u Crvenku. Naida i ja se prisećamo našeg prvog susreta, bilo je to pre petnaest godina. Bacamo asocijacije, i Naida i Lejla i ja. Nedelja je. Bojan ostaje u Sarajevu, u ponedeljak promoviše bosansko izdanje svog romana „Proleće se na put sprema“. Ja moram nazad, na posao. Udruženje Da se zna!, u kojem radim, organizuje kampanju „I mi glasamo“ kojom želi da obavesti i kandidate sa Lista za lokalne izbore u Beogradu i LGBTTIQA zajednicu o važnosti participiranja u odlučivanju, na lokalnom i ostalim nivoima. Ne da mi se objašnjavati zašto je važno i kakve veze ljubav ima sa politikom. Prestala sam da objašnjavam, samo delujem ili ne delujem, i to je to. Stvari su jednostavne. Učim da se emotivno distanciram od posla, na nultom sam koraku još uvek. Učim da se emotivno distanciram od nasilja, na nultom sam koraku još uvek. Učim da postavljam granice, ne ide mi, zato čitam „I hate you, don’t leave me“ u povratku. Kolena me razbijaju. Umorim se od sve te psihologije i organizacije ličnosti pa promenim knjigu, sada čitam „Dođi sebi“ od Nadin Gordimer. Neko iz prepunog busa pita me:

– Šta ste vi? – moj omiljeni prevoz, moje omiljeno pitanje. Ništa ne odgovaram.

Ponedeljak, 19. februar

Mama popunjava bratovu aplikaciju za posao policajca. Jedno pitanje odnosi se na braću i sestre i njihovo zanimanje. Dolaze do mene, mama upisuje moje ime i zarez.

– Šta si ti, Dragoslava? – pita me.

– Piši spisateljica.

Moj otac negoduje, ne, to zanimanje ne postoji, govori mami da piše: profesor književnosti. Ali ja nisam profesor književnosti. Nema veze, kaže on. Ne, piši spisateljica, uporna sam ili aktivistkinja. To ne odlazi u obzir. Mama je zbunjena. Brat seče, piši spisateljica, pa Dragoslava je spisateljica. Opet tata, to ne postoji. Da li je mog oca sramota što sam spisateljica? Kakva apsurdna situacija. Na kraju, mama upisuje: pisac. Konfuzija identiteta. Svejedno mi je.

Utorak, 20. februar

– Šta ste vi? – Ne znam, odgovaram.

U Beogradu sam. Gasim požare. U Ministarstvu sam kulture. Pravilnik o primanju u status samostalnog umetnika. Plan rada za poverene poslove u 2018. godini. Budžet. Hiljadu propuštenih poziva od samostalaca. U Beogradu je PIO obustavio obradu prijava do daljeg. Da li se ovo dešava? Zaista? Ovo je apsurdna zemlja u kojoj živim sa svojim kolegama samostalnim umetnicima. U poreskim upravama referentni odbijaju da vrše prijave do aprila, direktiva odgore. Sad sve to treba iskomunicirati sa Ministarstvom. Nemam snage. Kampanja „I mi glasamo“. Pišem najave, pozive, moj kolega Aleksandar danonoćno telefonira. Fali nam 1.500 evra ovog meseca za isplatu plata jer su organizacijske pare otišle na kampanju, jer nam je važno, jer nam je ljubav važna. Svi smo srčani u Da se zna! i mnogo se svađamo, ali to je onaj pozitivni konflikt koji nas bustuje, napred, napred. Snaći ćemo se, snalazimo se za novac. Sve ide brzo a ja se učim usporavanju. Ne stižem da se bavim sobom. Ne stižem da napišem ovaj dnevnik. Ništa ne stižem. Pomeram ljude, budžim raspored. Paralelno radim na zakazivanju promocija „Papirnih disko kugli“ u Banjaluci i Skoplju. Paralelno razmišljam o svom psu, Marli, koja je sve ovo vreme bez mene.

Sreda, 21. februar

Onaj osećam da je od prošlog petka prošlo hiljadu godina, nabijeni sadržaji naspram praznine koja me guta.

– Šta ste vi? – Ne znam.

Četvrtak, 22. februar

Dnevnik završavam razgovorom sa prijateljicom, prisutna sam dok razgovaramo. Tu sam. Sedimo jedna naspram druge. Do malopre sam završavala studiju slučaja o homofobičnom napadu na A. B. i njegovog prijatelja Ferdinanda ispred beogradskog splava 20/44. Ona je malopre stigla sa posla. Neću više da kukam, poručujem čaj, pa pivo, pivo i još jedno pivo. Upaljač nam pali na ljubav. Popušile smo već čitavu paklicu cigareta, one inače ne puši. Ja inače ne pijem. Pričam joj o Atifu i poeziji, napila sam se. Sada osećam stid, čitati poeziju u restoranu, krajnje nepristojno. Govori mi kako su moje granice postavljene pravilno jedino u seksu, i odlično zaključuje da je to zato što ne umem emotivno da se dam. Mislim da je to trajno ograničenje, smejemo se. Ostajemo do fajronta. Ne rastaje nam se, pa hodamo zajedno sa košavom do Vuka, tu se razilazimo. Pitam je na rastanku:

– Šta si poslednje uradila prvi put?

Odgovara mi, ali to izlazi iz vremenskog okvira ovog Dnevnika, prošla je ponoć. Zato ću da napišem šta sam ja uradila poslednji put prvi put: Postavila mehanizam za osnaživanje negativnih asocijacija. Vežbam osmeh i beležim momente čiste radosti. Ove nedelje je bilo više njih. Kapućino na usnama. Smeh zajednice. Tu sam. Na mestu na kojem se osećam sigurno.

Autorka je spisateljica