Šestica. Jaka šestica

Obaveze koje je zbog serije preuzeo sprečile su Van Zanta da nastupi na prošlogodišnjoj australijskoj turneji, pa je njegovo mesto u E Street Bandu zauzeo Tom Morelo (Rage Against The Machine, Audioslave), što je, ispostavilo se, bio ključan događaj koji je Springstina „naterao“ da počne rad na osamnaestom studijskom albumu, izašlom 14. januara pod imenom „High Hopes“.

Reč naterao ovde je stavljena između navodnika, jer bi šezdesetčetvorogodišnji Gazda – nezavisno od Stivenovog lomatanja po norveškim vrletima – tokom 2013. sigurno nešto snimao, gonjen neverovatnom kreativnom energijom koju supruga mu, Peti Skalfa, voli da zove „bekstvo od razmišljanja o sudnjem času“. U godinama u kojim većina običnog sveta ne može da iščeka prvi penzioni ček, Springstin sve jače pritiska papučicu gasa, ne dozvoljavajući prazan hod u potrazi za inspiracijom, čija su glavna izvorišta sopstvena životna iskustva i sociopolitički milje države u kojoj živi.

Tako je prethodnik „Wrecking Ball“ (2012) predstavio ljutitog čoveka koji finansijskim mešetarima nije mogao da oprosti zlo koje su proizveli svojom alavošću, dok je „The Rising“ (2002), recimo, bio pun saosećanja sa porodicama žrtava stradalim u napadu na Svetski trgovinski centar. U suštini, svaki Springstinov album u novom milenijumu imao je centralnu temu oko koje je on razvijao svoje pesme-priče, vodeći računa da nekom „neprikladnom“ ne izvede iz ravnoteže konstrukciju koju je pažljivo gradio. Producent Ron Anjelo tvrdi da Springstin mesecima razmišlja koje pesme (od snimljenih) da stavi na album i da odluku često donosi u poslednji čas, što saradnike mu i menadžere dovodi do očaja.

Međutim, iz nekog neznanog razloga, Springstin se na „High Hopes“ odlučio za potpuno suprotan pristup, kršeći mnoga pravila koja je sam uspostavljao. Rezultat toga je album koji ne poseduje onu tananu nit čija je namena da pesme povezuje i drži ih na okupu, što i ne iznenađuje puno jer se znalo da su birane zbrda-zdola i bez jasne ideje šta bi njima trebalo da se poruči (u prilog tome svedoči i to da su neke od njih objavljivane ranije). Ako bi za ovakvu nekonzistentnost nekoga trebalo „okriviti“, onda je to Van Zant (čiji se uticaj na Gazdino stvaralaštvo često potcenjuje), koji je svojim odsustvom omogućio Morelu ne samo da mu „otme“ mesto u bendu nego i da svojim veštinama i glagoljivošću Springstina toliko zavede da mu ovaj na omotu napiše i posvetu: „Tom i njegova gitara postali su moja muza(!), podižući ovaj projekat na potpuno novi nivo. Hvala za inspiraciju, Tome.“

Teško je reći šta je to kod Morela toliko oduševilo Springstina, ali stoji da mu je dat prostor za soliranje koji Van Zant i Nils Lofgren (drugi gitarista E Street Banda) zajedno nisu imali na prethodnih sedamnaest albuma, a uz to je – što je pravi kuriozitet – dobio i dozvolu da izrecituje nekoliko strofa u novoj verziji „The Ghost of Tom Joad“. Činjenica je da je Morelo dobar gitarista, ali čiji „pirotehnički“ stil sviranja – zasnovan na obilatom korišćenju pedala i efekata – gitarski „čistunci“ (u koje spadaju i Van Zant i Lofgren) ne vole puno i koji, bez ikakve dileme, nije kompatibilan sa Gazdinim zvukom, pa je sva prilika da je Springstin „pao“ na Morelov agitp(r)op šarm i ideje o „promeni sveta“ koje sa Zakom de la Ročom promoviše još od početka devedesetih. Pao je, bez sumnje, i na Morelovu priču da obrade koje su svirali u Australiji zaslužuju da budu stavljene na novi album (pa… uglavnom ne zaslužuju), kao i pesme koje su svojevremeno kroz fino rešeto „iscurile“ na studijski pod ili su se za život izborile na koncertima. Među njima ima zaista dobrih (pogledati prikaz „High Hopes“ po pesmama), ali ostaje nejasno zašto je Springstin album koji počinje i završava se obradom, i na kome se nalaze kompozicije nastale u proteklih 16 godina, proglasio zvaničnim studijskim, a ne kolekcionarskim izdanjem kao što je to bio slučaj sa albumom „Tracks“ iz 1998.

Najverovatniji razlog za ovakvu odluku je, pretpostavljamo, taj što se na „High Hopes“ mogu čuti svi muzičari koji su ikad bili deo E Street Banda (uključujući pokojne Denija Federičija i Klarensa Klemonsa), zatim Springstinova raspevana deca (prateći vokali), pa čak i producent Anjelo, što ukazuje na to da je Gazda zvaničnim albumom želeo da zaokruži jedan period u životu i karijeri i sebi, možda, konačno „prepiše“ odmor ili pak nastavi da radi ubitačnim tempom, ali sa drugom ekipom muzičara i saradnika (što se već desilo tokom devedesetih). Američki kritičari veruju da je albumom hteo i da „uhvati“ neverovatnu energiju koju je bend sa bine emitovao tokom četvoročasovnih koncerata „Wrecking Ball“ turneje („Hopes“ je sniman između nastupa), ali pošto nije imao vremena da komponuje nove pesme, odlučio se za polurešenje u vidu starih kompozicija ogrnutih novim ruhom.

Kod Gazde je sve moguće, ali polurešenja obično vode ka poluuspehu, što je Stiven van Zant mogao i telefonom da mu dojavi iz Lilehamera. Samo da je na vreme saznao da ga stari prijatelj „vara“ sa znatno mlađim gitaristom. Ocena: 6/10

„High hopes“: Pesma po pesma

1. HIGH HOPES

Prvi singl skinut sa albuma nije Springstinova pesma (u originalu je izvodi bend The Havalinas), pa s obzirom na to da ju je već objavio na EP-u „Blood Brothers“ (1996), može se zaključiti da mu je veoma bitna i da joj zato i daje veliki publicitet. U odnosu na verziju iz '96. ova obrada je muzički raznovrsnija (19 muzičara je radilo na njoj!), a i Springstinov bariton daleko je sugestivniji. Morelova gitara nije prenaglašena i dobro je uklopljena sa ostalim instrumentima. Da škripi, pišti i ciči počeće u drugoj polovini albuma.

2. HARRY'S PLACE

Ovo je prva od dve kompozicije koje su „ispale“ sa „The Rising“, a „upale“ na „Hopes“. Springstin je 2002. ispravno procenio da pesma o omiljenom okupljalištu lokalnih gangstera nema ništa zajedničko sa ostalim na tom albumu, kao i da su stihovi „You don't fuck with Harry's money, you don't fuck Harry's girls“ neprikladni kad je centralna tema o kojoj peva teroristički napad. „Harry's Place“ je, u suštini, prosečna pesma, ali ju je Springstin odabrao verovatno zbog sola koji je delo pokojnog Klemonsa. The Big Man je bio i ostao nenadmašni saksofonista.

3. AMERICAN SKIN (41 SHOTS)

Napisana i premijerno izvedena 2000. „American Skin (41 Shots)“ je predstavljala posvetu nesrećnom Amaduu Dialu, ubijenom te godine od strane njujorške policije. Springstin ju je često izvodio uživo, ali studijska verzija do danas nije bila dostupna javnosti. U odnosu na koncertnu, koja se nalazi na „Live in New York City“ (2001), ova je verzija daleko emotivnija, čemu doprinose i blago distorzirani Springstinov vokal i Morelova efektna solo deonica. Definitivno jedan od najsvetlijih momenata na albumu.

4. JUST LIKE FIRE WOULD

Prvi i jedini put obradu pesme benda The Saints Gazda je svirao na australijskoj turneji 2013. i potom ju je snimio tokom sešna održanog u Sidneju. „Fire“ je muzički verna originalu skoro u svakom pogledu, sa duvačkom sekcijom u sredini pesme i diskretnim zvucima violine gospođ(ic)e Suzi Tajrel. Springstinova verzija je muzički i produkcijski daleko raskošnija, ali je i original star preko tri decenije.

5. DOWN IN THE HOLE

„Hole“ je drugi „otpadak“ sa „The Rising“ i iako se radi o sasvim solidnoj baladi – čiji ritam bubnjeva i pozadinske klavijature asociraju na „I'm On Fire“ – savršeno je jasno zašto svoje mesto nije našla na tom albumu: većina stihova je slična onima koji se mogu čuti u drugim pesmama iz 2002. Ne želeći da se ponavlja, Springstin ju je precrtao sa liste, a razlog zašto se našla na „Hopes“ je očigledan: Federičijev solo na orguljama jedan je od onih koji se pamte. Morela, kao i u prethodnoj pesmi, nema ni u tragovima.

6. HEAVEN'S WALL

Pre rada na „Wrecking Ball“ Springstin je pripremao gospel album koji nikada nije ugledao svetlost dana. Dve pesme pisane za njega, „Shackled and Drawn“ i „Rocky Ground“, našle su se na „Ball“, a „Heaven's Wall“ svoj život počinje zahvaljujući „High Hopes“. Pesma ima liriku inspirisanu biblijskim motivima, gospel hor na samom početku i Morelove gitarske radove prilagođene Springstinovoj estetici. Ipak, pomalo je jednolična i ne preterano melodijski razrađena. Mada, nije nemoguće da će uživo zvučati drugačije i dobiti neku novu dimenziju, što se već dešavalo mnogim Springstinovim pesmama.

7. FRANKIE FELL IN LOVE

„Frankie“ ima u sebi dosta „sigerovskog“ i verovatno je i nastala u periodu kada je Springstin krstario svetom sa Seeger Sessions Bandom. Zarazna je na prvo slušanje, a njen kantri-rok zvuk podseća i na „Magic“ eru. Lirika je, bez sumnje, najzabavnija na albumu: Ajnštajn se muči da reši „ljubavnu jednačinu“, a u pomoć mu priskače Šekspir – „Man, it's just one and one make three, Ah, that's why it's poetry“. Neodoljivo.

8. THIS IS YOUR SWORD

Potpuno u keltskom stilu, „Sword“ je kompozicija na koju bi Orthodox Celts trebalo da obrate pažnju. Savršena je za proslavu Dana Svetog Patrika i šteta je što se nije našla na „Wrecking Ball“, jer je i zvukom i temom bliža pesmama na njemu nego ovim koje joj prave društvo na „Hopes“.

9. HUNTER OF INVISIBLE GAME

Još jedna pesma kojoj više „paše“ zvuk prethodnog albuma, mada je – kako upućeni tvrde – bila kandidat za „Working On A Dream“ (2009). Reč je o baladi u kojoj se Springstin bavi imperijama od peska i postapokaliptičnom životu u jednoj od mogućih distopija. Idealna pesma za završetak albuma, ali joj tu ulogu Gazda nije dodelio. Šteta.

10. THE GHOST OF TOM JOAD

Evo nas, konačno, kod pesme u kojoj je Morelo „eksplodirao“ na svoj dobro poznati „Rage Against“ način. Akustična pesma sa Springstinovog solo albuma iz 1995. doživela je drastične promene, od kojih su najznačajnije dve: 1) potpuno je elektrificirana i 2) usna harmonika je zamenjena Morelovom gitarom, koja je „skičeći“, „krešteći“ i multiplikujući se pojela dobar deo pesme, uključujući i poslednja tri minuta. Morelo i peva dve strofe (ili, da budemo precizniji, deklamuje stihove iz njih), što dodatno pojačava osnovni utisak da je legendarni original potpuno oskrnavljen i to Springstinu ispred nosa. Ovoj verziji daleko bolje pristaje ime „The Ghost Of Tom Morello“.

11. THE WALL

Reč je o baladi koju je Springstin prvi put uživo izveo 2003, a posvećena je vođi benda The Motifs iz Nju Džerzija koji se nije vratio iz Vijetnamskog rata. Springstin je stihove napisao nakon posete Memorijalnom centru, a najupečatljiviji od njih „You and your rock and roll band, Was the best thing this shit town ever had, Now the man who put you here, He feeds his family in rich dining halls, And apology and forgiveness have no place here at all“ izazivaju blagu jezu, dok se u pozadini čuju diskretni zvuci gitare, orgulja (ponovo sjajni Federiči) i trube. Ubedljivo najemotivnija pesma na „Hopes“.

12. DREAM BABY DREAM

Konačno, za završetak albuma Springstin je ostavio još jednu obradu i to njujorškog elektronskog dua Suicide koju je često izvodio na „Devils & Dust“ turneji (2005). Original je – pa, hajde da razljutimo poklonike Suicide – poprilično dosadan jer ga čine jednostavne harmonije koje se vrte ukrug, zajedno sa jednoličnim ritmom mašine i mamurnim, lenjim vokalom (što nikako ne znači da pesma nema šarma!). Springstinova verzija je toplija, nežnija i emotivnija, čemu doprinose i gudači koji se nenametljivo pojavljuju u pozadini. Jedini problem: pesma je već objavljivana na „Tribute to Suicide“ albumu (2008), pa se – slično kao kod naslovne „High Hopes“ – može postaviti pitanje zašto je Springstin sada stavlja i na svoj zvanični album. Dok čekamo da dođe u Srbiju i lično nam odgovori, jedino što možemo jeste da ponavljamo jednu od mantri iz pesme: „Come on and open up your heart“.