“Šetnje 17. septembra će biti, ne vraćamo se u četiri zida”: Goran Miletić iz Evroprajda za Danas

Ova najveća evropska LGBT manifestacija održaće se od 12. do 18. septembra u Beogradu.

Miletić pretpostavlja da će na bazi ovih i drugih bezbednosnih procena, svoju odluku doneti i Savet za nacionalnu bezbednost.

“Sve ovo se tiče isključivo šetnje, dok će svi događaji tokom Nedelje ponosa biti održani prema planu. Takođe, biće održana i oba planirana koncerta. U svaku slučaju, šetnje će biti”, naglašava Miletić za naš list.

* Ukoliko šetnja ipak bude zabranjena, hoćete li pozvati ljude ispred Narodne Skupštine?

– Naravno da ćemo pozvati sve građane da se iz solidarnosti sa LGBT+ zajednicom okupe ispred Narodne Skupštine. Mislim da je solidarnost nešto što nam nedostaje u društvu. Ukoliko danas zabranjuju šetnju nama, sutra će to biti slučaj sa nekom drugom društvenom grupom. Posle svih godina borbe za jednakost, mi se nećemo vraćati u četiri zida.

* Mislite li da će šetnja biti bezbedna?

– Verujem da će biti potpuno bezbedno i da će asistencije policije svakako biti. Međutim, duboko verujem da zabrane neće biti i da ćemo imati EuroPride kakav je potreban Beogradu.

* Šta je, prema vašem mišljenju, glavni razlog što je predsednik Vučić izjavio da Evrprajda neće biti?

– Zaista mi je teško da procenim razloge koji stoje iza ove izjave. Razumem da trenutno nemamo formiranu vladu i da postoji mnogo izazova za vlast po pitanju bezbednosti, ali to ne može biti razlog da se negira sloboda okupljanja jednom delu građana, dok se svakodnevno dešavaju brojni skupovi i protesti bez ikakvih problema. Dakle, društvo i država se temelje na ljudskim pravima u šta spada i sloboda okupljanja, a ne obrnuto. I dalje sam ubeđen da je EuroPride u Beogradu veliki dobitak za društvo i državu, pa čak i za vlast, pa mi je zbog toga razlog još manje jasan.

* Kolika je uloga crkve u ovolikom negodovanju zbog Prajda, koji je, setimo se, prethodnih godina održavan bez ikakvih problema?

– Ne deluje da se crkva mnogo bavila Evroprajdom. Vladika Nikanor je poznati simpatizer Dveri, a pored toga smo imali saopštenje u kome je pozdravljena moguća zabrana Evroporajda. Crkva je ranije imala mnogo oštrija saopštenja u vezi Beograd Prajda. Ono što mnogo više zabrinjava je zloupotreba litija za govor mržnje prema LGBT zajednici i širenje ideje da se podrazumeva da svaka religiozna osoba mora da mrzi LGBT zajednicu. Istovremeno na litijama se slavi Putin, mnogo je ruskih zastava i pominju se teme koje nemaju nikakve veze sa Evroprajdom kao što su članstvo u NATO, sankcije Rusiji ili vakcine.

* U tom smislu, koliko u litijama i porodičnim šetnjama ima političkih a koliko vrednosnih interesa?

– Pokušavam da pažljivo pratim litije i porodične šetnje. Moja prva asocijacija je uvek manipulacija. Naime, organizatori tih skupova uvek stavljaju na suprotne polove porodicu i LGBT zajednicu, što je potpuno netačno. Mi upravo tražimo da se pravo na porodični život garantuje svim građanima, a ne samo heteroseksualnim parovima sa decom. Porodica je i zajednica dve osobe koje nemaju decu, samohranih roditelja sa decom ili osobe koja nije u braku ili vezi ali i dalje živi sa roditeljima. Porodični život mora biti garantovan i istopolnim parovima koji nekada žive decenijama zajedno. Sve ovo se ignoriše i tvrdi se da je LGBT zajednica protiv porodice. Cilj je gotovo uvek prikupljanje političkih poena, zatrašivanje građana navodnom opasnošću od LGBT zajednice. Sve neodoljivo podseća na antisemitizam koji su nacisti širili 30-tih godina prošlog veka prema kome su Jevreji bili krivi za sve nedaće u društvu.

* Zašto je većinskom stanovništvu toliko teško da shvati da homoseksualnost nije bolest?

– Moram da odgovorim pitanjem – gde prosečan građanin Srbije koji živi u nekom manjem mestu može da vidi normalne informacije o LGBT zajednici? Velika većina građana na najvećim medijima uopšte ne može videte ništa o zajednici ili su to informacije o nasilju koje preti od onih koji mrze LGBT zajednicu. Prostor koji dobijamo u medijima je veoma ograničen i onda kada ga imamo pitanja su uglavnom da komentarišemo izjave onih koji nas ne vole ili pretnje po bezbednost, što nije pitanje za nas već za policiju. Dakle, problem je manje u kvantitetu naše vidljivosti, ali je svakako u kvalitetu. U takvom okruženju, pravo je čudo da sve manje građana veruje da je homoseksualnost bolest i verujem da će u narednim godinama taj procenat po prvi put pasti ispod 50 odsto. S druge strane, ne treba podceniti činjenicu da je na ovim prostorima homoseksualnost gotovo uvek bila zabranjena i stavljena u ravan sa zoofilijom ili pedofilijom. To se formalno promenilo 1994. godine, ali posledice osećamo i danas. Posle svakog “nemam ništa protiv”, dolazi “ALI” posle kog ide izliv otvorene ili prikrivene homofobije. Istraživanja pokazuju da su važni razlozi nerazumevanja to što se LGBT zajednica svodi samo na seksualnost i što većina ljudi nema u svom okruženju nekog ko je otvoreno gej ili lezbejka (iako je taj procenat građana sada blizu 40 odsto). Kada sve ovo imamo u vidu, glasna manjina koja nameće stav da je homoseksualnost bolest je na kraju uspešna u tome jer neki građani onda vide Prajd kao “bolest na ulicama”.

* Koliko je Evroprajd zapravo značajan za evrointegracije Srbije, ekonomiju…?

– Evroprajd možda nije preveliko ogledalo društva u nekim zemljama Zapada ali kod nas to svakako jeste. Zastrašivanje građana nečim što ne poznaju dovoljno, pravljenje unutrašnjih neprijatelja i nekažnjeni govor mržnje jesu nešto što postoji stalno u Srbiji, a što se ove godine prelama preko Evroprajda. Bitno je da svi vidimo odgovor države koji do sada nije bio adekvatan, jer se mora stati a put mržnji i pozivima na nasilje, a ne mirnim građanima koji bi da koriste svoja ljudska prava. Zbog toga u svemu ima dosta elemenata koji će posredno uticati na mišljenje Evropskog Parlamenta ili Evropske Komisije. Što se tiče ekonomije i turizma, Evroprajd bi pokazao da je Beograd otvoren grad, da su turisti dobrodošli, da jesmo turistička destinacija. Posle izliva homofobije i ksenofobije, plašim se da će mnogi turisti biti oprezni u vezi dolaska u Beograd, a to se ne odnosi samo na one koji pripadaju LGBT zajednici. Poruke da stranci nisu dobrodošli su danima bile na različitim TV stanicama, a vlast ili Turističke organizacije nisu učinile ništa da se suprostave ovom narativu. Štaviše, Grad Beograd i drugi organi nisu postavili nijednu informaciju o Evroprajdu na svoje sajtove, Gradonačelnik je odbio da otvori manifestaciju i ustupi nam Svečanu salu kao što je to bio slučaj ranijih godina. Sve ovo je postalo vidljivo u u medijima u inostranstvu i već se interpretira tako da stranci i različitost nisu dobrodošli u Beogradu. To je poražavajuće i imaće uticaj i narednih godina. S druge strane, naša poruka je bila “VREME JE… za solidarnost, za Beograd, za ljubav, za ljudska prava. Slogan koji pokazuje da ima mesta za sve.

* Kako vidite položaj Ane Brnabić, autovane lezbejke, i to koliko (ni)je učinila za LGBT zajednicu u Srbiji?

– Iako kao neko iz zajednice svakako mislim da je premijerka treba i mora da učini više za LGBT zajednicu, sada već počinje da mi smeta ideja da se pitanje o unapređenju položaja LGBT zajednice povezuje isključivo sa njom jer je deo zajednice. Pitanje odgovornosti se gotovo i ne postavlja predsedniku čija je politička volja ključna, ministrima kojima je to mandat, nezavisnim telima, poslanicima, opozicinim partijama. Dakle, u medijima je stovrena slika da jedino Premijerka zbog svoje seksualne orijentacije, a ne zato što je predstavnik vlasti, treba da se bavi ovom temom.

* Da li će istopolni parovi dočekati zakon o istopolnim zajednicama?

– Ja očekujem da će nova Vlada predložiti zakon Skupštini na usvajanje. Budući da još uvek nemamo novu vladu i da se na početku moraju usvojiti neki drugi zakoni, realno bi bilo da zakon imamo tokom naredne godine. Ne vidim kako bi Srbija na duže staze mogla da izbegne usvajanje ovog zakona. Pored toga, svi argumenti u vezi zakona su mesecima bili u javnosti. Moram priznati da sam iznenađen nezrelošću i lošim argumentima onih koji se protive zakonu. Naime, njihove primedbe su takve da bi se u pravi sistem po prvi put uvela sistemska diskriminacija prema LGBT osobama ukoliko bi ove primedbe bile uvažene. Tako naprimer, oni traže da se zajednica sklapa pred notarom, što bi ne samo iziskivalo finansijske izdatke koje heteroseksualni parovi nemaju, već bi stavljalo u lošiji neravnopravni položaj istopolne partnere koji ne bi imali pristup matičnim službama. Ovo svakako ne bi moglo da prođe na Ustavnom sudu ili pred Evropskim sudom za ljudska prava.