Sic transit gloria mundi

Kod prve, konce je vukao jedan od glavnih Musolinijevih saradnika Dino Grandi, a u drugoj kralj Vitorio Emanuele III sa grupom generala.

Kod stranačke zavere ideja je bila da se zbog poraza italijanske vojske na Siciliji i nadiranja angloameričkih trupa privoli Musolini, koji je početkom rata uzurpirao vrhovnu komandu nad vojskom, da istu vrati svom ustavnom nosiocu kralju.

Ideja Grandija je bila da se Dučeovo odricanje od daljeg rukovođenja armijom prikaže kao okončanje diktature te da se rat koji je do tada vođen kao fašistički, populariše kao nadstranački, opštenarodno-odbrambeni a u cilju reanimacije režima.

Ovde se radilo o tome da se očuvaju i sistem i vlast a da se Musolini skrajne.

Naravno, na njegov pristanak nisu mogli računati te je stoga bilo nužno da ga nekako smene.

„Neću predati uzde nikome. Italijanski narod je sa mnom.“

Igra koju su pleli na Dvoru bila je drugačija.

Tu su imali na umu da svrgnu Musolinija sa mesta premijera i dovedu novu vladu koja bi tajno trasirala put za pretrčavanje na pobedničku stranu.

Riskantno s obzirom da su u Italiji bile stacionirane jake nemačke snage.

Kralj, koji je iskazivao interese visokog društva Rima, industrijalaca, veleposednika i generaliteta, hteo je, uvidevši neminovni slom, distancirati sebe i svoju socijalnu sredinu od fašizma i opstati na vlasti iako je upravo elita dovela i dvadeset godina podržavala Musolinija i fašizam u svim ratovima i u unutrašnjoj politici.

Ali i on je njima obezbedio nesmetano bogaćenje.

Na burnom plenumu oštro se diskutovalo i Grandi je u pauzi uspeo da prikupi 20 potpisa za svoju rezoluciju kojom se zahtevalo povlačenje Musolinija sa mesta vrhovnog komandanta.

Musolini je tih dana bio potpuno slomljen, dugo ga je već mučio želudac i bio je rezigniran, bez želje da se brani.

Sutradan, u nedelju 25. jula, kralj mu je zakazao prijem.

Strah i trepet Italije a i šire, koji je gotovo 21 godinu neprekidno vladao vodeći ratove za slavu i čast Italije i gušeći radna i politička prava, spakovan je majstorski.

Ni Musolini niti njegov sekretar, iako im je bilo jasno da je to zapravo hapšenje, nisu ni pokušali da se odupru.

Kad je Musolini bio na sigurnom, na radiju su prekinuli redovne emisije i ponavljali kratko saopštenje da je kralj uvažio ostavku njegove ekselencije premijera.

Odmah su u Rimu a i u po drugim gradovima na ulice izašli svi protivnici režima, od komunista do pobornika demokratije i zapadnih sila, obrušivši se na brojne kamene kipove Musolinija i simbole fašizma.

O ovom događaju osim često suvoparnih istoriografskih dela vredni su pažnje roman Alberta Moravie Konformista, i Bertolučijeva ekranizacija istog.

Tih prvih sati neki su nižerangirani fašisti, neobavešteni o preokretu, stradali tako što ih je svetina linčovala.

Ipak, policija je odbranila sve pokušaje da se naudi vilama u kojima su se u strahu bili pozatvarali članovi Musolinijeve porodice, njegova ljubavnica Klareta Petači sa svojom porodicom kao i druge visoke ličnosti.

U narednim danima nova vlada generala Pjetra Badolja, takođe dugi niz godina vernog fašizmu, umirivala je Nemačku da se radi samo o unutrašnjem svrgavanju diktatora i povratku narodnih prava, a da to ništa neće promeniti u savezničkim odnosima.

Ipak, Hitlera i njegove generale to nije moglo obmanuti.

Osmog septembra 1943. italijanska vlada obznanila je da prekida rat protiv invazionih trupa koje su dobrano prodrle sa juga prema Rimu, a ubrzo proglasila i da prelazi na stranu koalicije Ujedinjenih nacija. Samim tim okrenuto je oružje protiv dojučerašnjeg saveznika.

Međutim, već 12. septembra, odvažnim prepadom specijalne jedinice SS, predvođene kapetanom Otom Skorcenijem, koja se jedrilicama spustila na planinu Gran Saso, gde je u hotelu bio konfiniran svrgnuti vođa, Musolini je oslobođen bez ispaljenog metka.

On je koji dan ranije, kad je čuo za preokret a u strahu da će biti isporučen britanskoj armiji, pokušao da se ubije režući vene žiletom.

U internaciji ga je moralno dotuklo kad su mu posle duže izolacije doneli hrpe italijanskih novina u kojima više ne beše hvalospeva na koje je bio navikao.

„U njima su bile fantastične informacije, vulgarne pojedinosti, sasvim izmišljene stvari koje me čine smešnim i kleveću. Ko je izmislio taj klevetnički sistem da me uništi kao čoveka“, beleži Musolini.

On je zapravo želeo sve najbolje: Da Italijani ne budu više prepoznatljivi kao likovi arlekina koji sviraju mandolinu već kao surovi borci od kojih strepi svet.

Da od njih isteše snažnu naciju koja će ščepati svoje parče svetske moći kako i dolikuje potomcima slavnog Rima i Venecije.

Ali narod je ispao slabić i kukavica a izdalo ga je degenerisano pedersko visoko društvo prestonice.

Ono isto koje ga je u svoje vreme i instaliralo.

Odavde sledi još 600 dana avanture Musolinija do konačnog kraja. Na severu Italije, u više turističkih mesta na jezeru Garda, bila je smeštena njegova vlada.

Tada se Musolini setio izneverenih programskih stavki fašizma: republikanstva i socijalizma.

Proglasio je Italijansku Socijalnu Republiku (Repubblica Sociale Italiana).

Njegova vlada bila je pod protektoratom nemačke okupacione sile i stalno pod sumnjom u lojalnost mada je Musolini ostao do kraja odani saveznik.

Poslednji čin ove tragedije odigrao se 27. i 28. aprila 1945. Musolini je uhvaćen u mestu Dongo na jezeru Komo, pri pokušaju bekstva u Švajcarsku.

Musolini je sa sobom poneo i dve torbe pune dokumenata kojima je po svoj prilici nameravao ucenjivati neke ličnosti savezničke koalicije i iznuditi za sebe oproštaj.

Danas niko ne zna šta je sa tim dokumentima ali je jasno kome je bilo najviše u interesu da oni ne ugledaju svetlost dana.

U svoje vreme Čerčil je bio oduševljen Musolinijem i preporučivao je: „Da sam Italijan bio bih fašista“.

Ta ljubav datira od 1914. kad je Musolini kao izbačeni član Socijalističke partije Italije stao na čelo protofašističke grupacije levih intervencionista i poveo kampanju da Italija uđe u rat na strani Antante.

Za kupovinu milanskog dnevnika Il Popolo d’ Italia, u kome je postao glavni redaktor i pisac najvećeg broja ratnohuškačkih tekstova, kao i za kampanju sa ulice za uvlačenje svoje zemlje u rat, jasno je da je novac dobio iz Londona i Pariza. Od koga bi drugog?!

Musolini i Petači streljani su 28. aprila popodne u mestu Acano, na jezeru Komo.

Odluku o tome, uprkos obavezi Badoljove vlade da ga živog isporuči saveznicima koji bi mu sudili, doneli su komunistički partizani iz regije u kojoj se dešavao poslednji čin ove tragedije.

Oni su suprotno želji saveznika, a sluteći da bi Musolini postigao dil i bio osuđen na vremensku kaznu, a kasnije i pušten, odlučili da ga po kratkom postupku i bez suđenja pogube.

Egzekuciju je izvršio partizanski pukovnik Valerio (Valter Audisio) sa nekolicinom saboraca.

Treba naglasiti da je Musolini sa Petačijem bio 24 sata u rukama komunista-antifašista i da su ga držali iz bezbednosnih razloga na nekoliko lokacija.

Za to vreme njih dvojica nisu bili mučeni i prema njima se postupalo korektno što svedoče brojni očevici.

Međutim, niko Musolinija nije saslušavao da bi se eventualno rasvetlila pozadina politike koja je vođena.

O samom izvršenju smrtne kazne postoji nekoliko izveštaja samih učesnika koji se u pojedinostima razlikuju.

Na istorijskoj fotografiji vide se mrtvi Musolini i Petači kako vise strmoglavce na trgu Loreto u Milanu gde su ih zajedno sa još petoricom fašističkih rukovodilaca izložili na porugu javnosti.

Na licu Dučea primetni su uboji koje je tada načinila rulja.

Musolini je inače svoju karijeru fašističkog vođe i počeo iz Milana.

Proizveli su ga italijanski zemljoposednici i industrijalci koji su ga finansirali da sa svojim fašistima razbije nadiruću revolucionarnu levicu koja je tražila raspodelu veleposedničke zemlje bezemljašima i nacionalizaciju industrije.

Tek u leto 1940, kad je Musolini objavio rat Francuskoj, požurivši da ne propusti priliku da učestvuje u pobedi i deobi plena, zvanični London se okrenuo protiv njega. Monstrum se okrenuo protiv svojih tvoraca.

Sapienti sat.